Женски свет

ТВОЈЕ ОЧИ.

ВЕЋ ЈЕ КАСНО.

као и мрачне пећине Елоре: ја се још увек бојим Господе!* Али на то ће мудри и добри Кришна: „Умири се ованлођени цветку ! Ако у Валмики-ном срцу има снега, онда буди ти пролетњи зеФир, који ће га растопити; има ли тамо дубине морске онда буди ти у тој дубини бисер; лежи ли тамо пу-

стиња степе онда засади ти у њој цвеће среће; а нађега ли у срцу његову мрачну пећину Елоре онда буди ти сунчев зрак у том мраку ! ! . . . А Валмики! коме се међу тим опег одреши језик, додаде : „Нека је благословена !“ С немачког превео Ђ. ил. Б*

* Ова је прича изашла и у 37. броју ианчевачког „Весника“ од ове године од Р. Н. преведена; али је за то миак иуштамо и у наш лист, јер је ово бољи и пунији превод. Ур.

очи, злато моје, Јесу књига жива. Из ње читам шта у милој Души ти се скрива.

Тамо пише, моја да си, А то срце згрева. . . Па о срећи неирестано И мисли и снева . . .

Погледај ме, чедо моје, Меку руку дај ми, Па у тавном жићу моме, Као сунце сјај ми!

Београд.

Васа Крстић-Љубисав.

јосиодпп Дурапд ; уредник неких новина седео је у уредништву баш II кад је етупила у собу гђица М. и читао, или није ни читао, него је изгледао као да чита а у истини је иремпгаљао, шта да сиротој госиођици, која му је предала, рукопис, којиДе он сада у рукама држао, да га штампа. Колико је он таких рукописа имао! Па колики би морали бити дугачки дани, да је он сваки рукоиис бар у половини про читао ! А међу тим рукописима могло је бити и таких, који су скривали какав таленат: но зато се оиет г. Дуранд није могао бавити тим, да изналази нове та ленте, кад су му и до сад прииознати умови и тако доста носла задавали ? „Дакле роман“, рекне он гђици М., „та ми већ имамо иремного романа Зашто нише данас свако, па зашто и ви пишете? а „Зашто? ствар је проста. Ја сам сирота, па морам да заслужујемА „Овај разлог се може донекле и уважити, ма да немате нраво што мислите пнсањем хлеба заслуживати. Многи ми пишу: „Ја осећам у себи да;:а, и т. д.“ Мислите ли и ви да га имате, драго дете?“ „Ја само толико знам, да свој живот мо рамшдржавати и за то имамсамо своје перо.“

„Немате право“, упаде г. Дуранд. „Чините ма шта друго, држите приватне часове из свирке или из ког страног језика, тражите место за читатељку код какве старе госпође, радите Финије ручне радове, за које су баш нужне Фине и веште руке. “ Лака румен од узбуђења пређе иреко лица сироте девојке; дубоко уздахне и хтеде поћи. Г. Дуранд је задржи и почпе оиет нежније. „Ви можда и имате талента. ја хоћу то да верујем, јер ви о томе ништа не говорите; у том случају требало би да покугаате у какав часопис да вам се штампа роман. Ја никад не купујем дела неиознатих писаца а о свом трошку да га издате не бих вам саветовао, јер тако би у најбољем случају само ваше издатке могли подмиритиА „Ја сам и то већ покушавала", рекне она слабим гласом. r O, мој господине, да ви знате на колико уредника сам се ја већ обраћала! Или су ме нросто одбили, или су ми руконис задржали и више никад не повратили. Ја држим, да их пикад нису ни прочитали.“ Начин, којим је ове последње речи

156

ЖЕНСКI! CBET. Бр. 10.