Женски свет

којима ночива много добро наше. С великом љубављу треба чувати и грлити све оно, што нам је свето. У место тога видимо, да ми постепено ладнимо према добру и светињи нашој. Наше лепе народне песме изишле су из моде, њих су заменули: ~Рукавице с прстима“, „Пијем пијем мили Бого!“ „Дођем ли накресан“. . и тима сличне песме. Ми купујемо слике „Срби око гуслара“ украшавамо њима наше одаје (још ито је добро!) спомињемо са неким поносом, како су се наши стари око њих кунили, како су нас гусле сачувале; а шта ми радимо? Тражимо крчме, а избегавато цркве и манастире, не слушамо слово божје, и не тражимо гуслара што нам срце уздиже звуцима „светих гусала" тог „аманета наших дедова“ тог „символа ослобођења, него се купимо ио биртијама, око хегедуша. Наши раздражени живци, наш појам о „фином укусу“ тражи ларме: „Пет бандаша и добош“ „па да пијем и да певам све до зоре ране! и Наше лагане и достојанствене игре немају, по нашим друштвима, оне нривлачне снаге, као игре што мозак онијају. Чак и обичаји божићни хоће да изчезну. све бива блеђе и ређе, што је наше старе одушевљавало, чувало, храбрило и величало. Колико је красних књижевних иодузећа морало код нас пропасти због нашег немара. Та данас, тако рећи, и немамо књижевнога листа, „Моде Велда I ‘, „Романен-Цајтунга® можеш видети у многој српској кући, а наши књижевни листови, један по један одлази са овог света, остављајући свога издавача са приличном порцијом дуга! Пикантних романа имамо

Joв. з. Медурић.

Наставиће се

сијасет, а дела наших књижевника постају храна мољаца и мишева! Па да несмо напредни ! Ко сме рећи ! Радећи тако, радимо одиста, ал треба да видимо : какви смо ? То ћемо моћи видети тако, кад станемо пред наше огледало да се огледамо. Девојка иде огледалу да по прави на себи оно, што јој у очима других може цену смањиги, па огледајмо се и ми, и отклонимо оно, што нам не стоји добро и нгго нас убија. Учи се на своме злу! Нашто сномињати ово или оно у других народа, изнашајмо своје, ua се упитајмо, водили нас то добру и можемо ли се тако радећи, надати данима „лепше будућности, или можда „црне будућности“. Данашњи век води борбу народносну. Хоће ли један народ да се одржи као и да напредује у свему, што би га ставило у ред осталих просвећених народа, он мора чувати прво евоје народие особине, због којих се од других народности раз ликује. Напустили то, претапа се у ону народност, чије обичаје и особине прими. Може он и у том колу користити, ну он је изгубљен син народа, из чије средине је поникао. Међу најглавније особпне сваког народа снада: језик и обичаји: „Језик је кључ којим се окови отварају“. Рекао је неки Француз. Ту не треба тумачења. Само онај заслужује да ужива слободу као народ, који језик свој чува. А обичаји? Доста је кад знамо, да нема народа без својих обичаја (особина). Па баш из тог разлога још из ране младости треба развијати љубав за то „све благо наше, све!“

дописи.

У Вел. Бечкереку 22. децембра 1894. год. (Годишњи извештај о раду вел. бечкеречке добротворне женске задруге.) Већ смо на до маку године 1894. Скорим ћемо рећи: и опет једна мање, и оиет једна више. При свршетку године намећу се појединцу разне мисли. Премишља о минулим догађајима, прегледа свој рад за време прошле године, уиоређује га са радом у осталим годинама живота својег; сам је ио-

зват да изрече критику, сам долази до закључка, да ли му је рад у ирошлој години био успешан или јалов. И то што ради појединац, то исто ради и скуи појединаца, који сачињавају какво правно тело, с том разликом, што појединац сам себе оцењује и није дужан да даје другом рачуна о својем раду, а скуп иојединаца дужан је, да при завршетку сваке године изнесе свој рад пред јавност, да иста изрази своје мишљење

ЖЕНСКИ СВЕТ Бр. 1