Женски свет

ЗАБАВА.

ЖЕНСКО СРЦЕ.

*енско срце бисер то је ; Бисер онај прави, За онога, ком се вољно У милошти јави . . .

Веоград.

Женско срце камен то је, Стенац камен тврди, За онога, на кога се Озбилшо расрди . . .

Женско срце мелем то je, Мелем онај благи, За онога, сретан ко је, Да му буде: драги . .

Др. Казбулбуц.

НЕ МОЖЕ ДА МУ УГОДИ.

Н 24/П 1895. Слатка Мамице! Морам и сама привнати, да те до сад баш нисам размазила с писмима, шга више, баш сам ти врло ретко нисала. Али, слатка моја мама, ја сам уверена, да се ти не срдиш због тога и да ми верујеш, да ја инак на тебе миого мислим, па с тога ти се не ћу много ни правдати. Него, мама, ја сам ти сад нрава дома ћица. Да ти је само видети, како сам лепо удесила кућу знаш: дивота! Све ми иде од руке о пардон, оно најглавније ми никако не иде! Све сам удесила, све је лепо, само моме Јови не могу да удесим! А баш њему највише удешавам! Како устанем, прва ми је брига, да му својеручно зготовим доручак. Нисам ја крива, што он доцкан устане, ua му чај поцрни. Па можеш мислити, слагка мамице, место да се извини, што ]е тако касно устао, он мени иребацује, да сам зготовила чај пре зоре. Па да видиш како се намргоди! Мислиш Бог зна каква се песрећа д< годила. Кад спремам собу. ја паравно и ње гов писаћи сто мало доведем у ред. Да видшп само, какав је тамо неред! Пун сто папирића, оловака, књига, и ко ће све уиамтити, шта тамо има. Ја наравно све излишне папириће побацам у пећ, а остало поређам uo столу, што ленше могу. Па кад му све тако лепо удесим а ои

се разјари, као рис. Други би човек казао хвала Богу. што има тако вредну женицу, а он све побаца tio соби, лупа, треска и ионаша се као да сам му очи вадила. Ја заиста не знам, како да му угодим! Пре неки даи, кад сам стару неку књижурину однела у кујну, да нотпалим њоме ватру, он ми је сасвим одлучно забранио, да више икад и дођем до његова стола Више му је стало до сгаре књи журине него до мене. Боље да се нисам ни удала ! Право кажу, да су мушки тиранч Мислила сам, да ћемо живети као голуб и голубица а гле, како сад живимо! Све му је ненраво, ама баш све! Ју че, иосле ручка, прилегне на моје леио плаво канабе, можеш мислити, с блатнавим ципелама. Ја му брже ирострем једне но вине иод ноге, а он одмах устаде и оде у као>ану. Наравно, да сам оплакала и канабе и Јову и све! Оно —на капабету нису остале мрље, али не трпим неред -т па крај! Но доста о томе! Ти знаш, слатка мама, да си казала, кад сам полазила, да будем искрена своме мужу и да делим с њиме добро и зло. Јесте! Ја бих то радила. али мој је Јова и у том погледу нестрпљив и несношљив. Дође он пре кући из звања, а ја му се потужим, како ми је слушкиња разбила једну винску чашу,

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 4