Женски свет

вечну верност једно другом заклетвом обећасмо. Сневана будућност беше диван сан, којег се и сад још тако радо, после свију судбинских промена, сећам. Чудни су пути судбине! . . . Одлазећи често у Београд, свртао сам редовно и к њојзи и к њеним родитељима. Али она ностајаше све хладнија насирам мене, што чешће долажах. Увек ме избегаваше кад год бих покушао да је ма чиме на ирошлост и обећање њено иодсетим. Увидех да сам излишан. У то се преселих и ја у Београд . . . Све више пролажаше времена у размаку између мојих све ређих посета, док их сасвим не изоставих. Бејах горд у борби . . . борба беше тешка. Понос ми забрањиваше да размишљам о узроку њене нагле промене у понашању према мени... Патио сам ужасно . . Али шта све човек није у стању издржати! . . . Уз то несретна љубомора, која ме лагано свег ирожимаше, не даваше ми душевног мира и санка у ноћи. Путовах. Обиђох скоро цео свет унакрст. Тако сретурих скоро пуних пет го дина . . . Она се удала тако стојаше у нисму једног мог пријатеља. Срце ми се цепаше при помисли да је иошла за другог. Али и та ме туга и боља прође носле нове три године путовања. Био сам се мало смирио и опоравио, али се не смедох вратити. Избегавао сам лугове, ливаде, шуме, забаве и лепе женскиње, само дабихјема у колико заборавио. Она у браку беше несрећна. Муж јој беше пијанац, карташ. Кад то чух, похитах натраг, да би се у случају какве нужде, што ми се слућаше, нашао у близини. Нада, да ћу јој можда бити од помоћи, блажаше мало још свежу рану и тугу . . . Прошло је прилично времена од мог доласка. Једног дана уђе она изненада у моју собу, у којој сам ја радио, ако се којекакво шкрабање зове рад. Сва је била поруменела од стида; али се одлучно држала и на лицу јој је био сталан израз. Ма да се томе надах, ипак бејах толико изненађен,

да заборавих на учтивост да је понудим да седне. Она седе и без понуде. Тежак беше то тренутак ! Изјада ми се, како је несретна . . . како је муж кињи, што не тражи новаца од брата . . . како јој је покрао накит и заложио. Најзад дође до смера посети. Молила ме је, да јој узајмим новаца. Познаје мојублагородност, на коју истина, нема права да се обраћа и рачуна, али се ипак нада да ћу јој ту огромну услугу учинити, јер муж јој је проневерио касу, којом је руковао а сутра долази контрола, па ће бпти зло за њих, јер ће остати без хлеба, ако се открије проневера. Беше ме жао. Извадих ћутећи један чек, који је гласио на Фирму „ Андрејевић и Комп.“ и уједно написах пуномоћије са спроводним писмом да јој се изда сума од двадесет хиљада динара у злату, на колико исти гласи, ма да јој толико не требаше и предадох јој сва та документа на употребу. Па онда нестадох у другом крилу моје куће. Не смедох јој чути захваљивања, јер би ме стало муке, да се одржим миран . . . Још исте ноћи отпутовах . . . Прошло је од тог догађаја више година, које сам такођер истумарао по свету, а иикакав глас о њој не дође до мене. На сам тридесетседми мој рођендан, у очи којег се бејах већ вратио кући, седећи замишљен код прозора, сањајући прошлост и моју младост, диван сан што бејах дрзновен да од њега један делић окусим, за који скупо платих, и не опазих, кад у црно завијена женска прилика стаде нреда мном. Тек кад заструји онај меки мелодични глас, што ме некад толико опијаше, скочих као електризован с места. Бејах се пренеразио, а срце ми куцаше тако силно, да имадох муке док проговорих. Ко сте ви? упитах је изненађен. Она само што скиде вео са лица . . . . Ја посртох . . . сањам ли или сам будан . . . јесам ли при свести. Та преда мном стоји Мара исто онако лепа и млада, као оно пре осамнаест година. То не може бити. Кад је оно последњи пут пре девет година видех, беше погружена и из-

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 5.