Женски свет

немогла. А сад . . . нежан млад цветак, без икаква трага борби и патњи. Ко сте ви? понових, двоумећи, да ни г ам полудео, или да ме не мучи какав зао дух . . . Зар не можете да погодите? одговори ми она старим својим мелодичним гласом. Не! рекох. Ја сам јединица госпође Маре, оне, коју сте ви тако искрено љубили и којој сте толико добра учинили. Доносим дуг, који вам дугујем и . . . И . . . ? понових ја. И благослов њен, да будете с другом сретни, кад она није могла с вама, рече и обори очи, сва румена од стида. Али мени зујаше у ушима те и не схватих ирави смисао ових речи. Сузе ми потекоше из очију; али мало за тим, кад чух онај мили гласић, у мени ерце задрхта исто онако, када га први пут чух у њене мајке. И она плакаше. Изволите натраг вапт новац! рече, кад се беше мало утишала. Ја се запренастих. Друго ништа вам није поручила за мене? рекох мало оштрије. - Ништа! одговори оиа тужно. Онда не нримам. Зашто! унита девојана заплашено. А на.што ће ми, кад ми никад не доноси срећу. Имао сам га у изобиљу, па изгубих вашу мајку, а сад и Миливоје! . . . узвикну она и иолете нраво мени у загрљај. Ах, хвала Богу, кад ми бар тебе даде, јер да ме и ти остави, као оно твоја мати, не верујем да бих издржао! кликнух радосно и обасух је безбројним пољунцима. У то уђе и мој стари слуга Јован, уносећи лампу, јер се већ беше смркло, и у мало му не испаде лампа из руку од радости, када виде у загрљају моме госнођицу, како ју он зваше, када би му за време мог путовања долазила и о мени распитивала, што ми Јован никад не хтеде нричати, а сад признаваше. Дубравица 15. јапуара 1895.

Е, хвала Богу, кад и на вас дође ред! узвикну радосно. Честитам вам, госпођице, на победи. —■ Је ли још ко дошао с тобом? упитах Мару (тако и њој беше име). Нико, одговори она. Али ако хоћеш да одемо до тетке, која ме је узела под своје после материне и очеве смрти. Седи одмах ту до твоје куће. Хајдмо! рекох, и огртох врскапут, што ми га даде весели Јован, који се за ово неколико тренутака готово подмладио. После неколико тренутака већ се наросмо код тетка-Каче, која се овако срећном завршетку веома обрадовала. Ту сазиадох за целу тајну, која пуних седамнаест година загорчаваше мој а неколико година и њен кратки живот. Ствар је у овоме. Неке личности, међу којима је био и њен муж, пронеле су лажан глас, да сам се тајно венчао са једном женскињом из отмене породице, с којом и сад живим. Она ме није хтела питати о томе, но из освете пружи своју руку своме мужу, главном виновпику. Оног дана кад сам јој позајмио двадесет хиљада динара, убио се он не због недостатка у каси, јер је контрола после смрти му нашла касу исправно, но због гриже савести. Мара је видела, да је изгубила с њим све. Други дан и њу нађу мртву, те након њих остаде Мара сироче, коју њена благородна тетка Кача узме под своје. Њен муж, који је такођер после неког времена умрБО, оставио им је прилично имање, од којег су они тих двадесет хиљада откинули и мени хтели вратити. Друштво није дознало праву истину о узроку смрти њена оца, но само бајку, да је се случајно, кад је чистио револвер, убио, и сви сажаљаваху тај случај. Жеља моје прве љубљене Маре, покојне таште, испуњена је. Њена кћи, друга Мара, већ је од неколико месеци моја женица. Кад год покушам да што из прошлости сггоменем, запуши ми уста пољупцима. А и добро ради.

Миливоје Недељковић - Томин.

Вр. 5. ЖЕНСКИ СВЕТ