Женски свет

После ручка морадоше свк отићи доле да помажу, јер нагрнуше сељаци да пазаре. Ја остадох са децом. Упитам их, да ли иду кад год на брдо цвеће брати. Они ме заокупише да идем са њима, да ми покажу чесму. Ја радо пристадох, јер због кише још ни корака не изађосмо Деца се лако и весело пењала на брдо и брала разног цвећа, на су ми иричали како је ту лети лепо. Било ми је угодно, са тим маиим дивљацииа забављати се. Једно прича а друго зове; „Хајде, тетка, овамоје још леише!“ Једва их одвукох кући. Кад нређоше пазари позове нас зет да идемо манастир разгледати и архнмандрита да иоходимо, да му се захвалимо на конаку, јер наумисмо у јутру рано кући да идемо. Код сестре не беше за нас све места, а тамо је уобичајено било да кад коме гости дођу да их у манастир води. Тамо је цело старо здање за госте спремљено; у новом стану је архимакдрит и два калуђера. У порти обиђосмо гроб старог архимандрита, који је недавно умро и који је за време турско бранио манастир. Калуђер нам ноказа манаетирску књижницу, у којој наиђосмо на некоје наше листове, које ми код нас ни гледали нисмо. Унитасмо, за што и друге новине не држе. Калуђер нам рече, да Јњима власт наређује, које ће новине држати. Ту скоро затворише проту ијош неколико свештеника, јер се сумњало на њих дадобијајуиз Аустрије српске новине. За тим нас одведоше у једну ћелију пуну мушког и женског одела. То дарује народ манастиру, кад му кз болестан лежи у тој вери, да, ће болесник оздравити. Имаде тамо врло скуноцених ствари. Ту је срмали јелече, ту Фистан, ту либаде златом извезене, иапучице и сребром и златом и Фесићи и мушки и женски. и још много других ствари. Не могосмо све ни upeгледати. Унитасмо шта раде са толиким стварима, Рекоше нам да их продају. Кад одосмо кући а момак окрећејагње на ражњу, а Даница меси босанску гибаницу, све нама за пут. Врло весело вече проведосмо. За пут нам толико сиремише, да би једне сватове нахранити могли. Питам ја зета, зар ћемо ми имати кад на Рачи јести и пити; донде имамо шест сати се возити, јер лађа не стаје на босанској страни већ преко те се морамо преко превести, а ако се У ЈУ Т РУ сам ° за по сахата задоцнимо, морали бисмо у Рачи ноћити. Само би нам још то требало. Одосмо раније спавати. Зет нам рече да

ће но нас у три сата, послати момка да нас пробуди. У неко доба ноћи Јулка се нробуди, те нас стаде редом будити. Ми смо сечиниле и невеште, а она нешто зловољна, стане нам приговарати, да смо нехатне и да сигурно желимо да у Рачи ноћимо. Преко се успавали, кад не шаљу ио нас, а већ је видно. Кажемо јој ми да је тек ионоћ, а за то је видно, што је време месечини, само је облачно. Не имађасмо сата иа не знађасмо ни ми а кад је већ устала нека иде цреко да види колико је сати. На то се тек распали. Стаде зипарати „Кад ви не марите не марим ни ја!“ Већ смо се расаниле, устанемо, снремимо се за пут. и опростимо од наше ћелије, и од старице, која нас је иослуживала, и рекосмо збогом за навек, јер нам сестра и зет нису хтели, због деце, у тој пустињи више остати. Кад одосмо преко, тек млађи поустајали. Ту се добро иоткренимо и опростимо. Кад хтедосмо на кола да седнемо, а Јулка се нешто ужурбала. Питамо је шта тражи. Каже: „Шогоре, нема мог шешира!“ Ада није у коли остао нод седиштем? Посласмо момка да види, јер су за пут спремљена друга пространија кола. Момак се врати са шеширом у руци. Но, том је добро било шест дана на киши, јер нема никаквих стаја ни склоништа на брду. Кад поседасмо на кола, Јулка бацаше тужне погледе у наоколо на дивни предео. Чисто јој беше жао што га остављамо, на уздишући и дрмајући главом, рече: „Прави рај!“ Ја јој исто тако одговорим, само да је мај, јер сам видела како се народ пати, клизајући преко брда услед толиких киша. Они и не мисле да уживају у природи кад им је сваки рад скопчан са теретом. Не прође ни четврт сата, како се кренусмо, а киша удеси падати, па читав дан и не престајаше. Под Бјељином сретосмо једна кола, у којима сеђаху двојица. Поздравише се са зетом и довикнуше му: „Ми одосмо теби!“ А он им одговори: „Сретан вам пут!“ Запитамо га које то. „Тојевлает нзаслала, да ми прокопају кућу, не би ли нашли шта сумњиво. Тако је то код нас сад, горе него нод ТурчиноМ. И писмо кад нађу код кога из Аустрије од рођака или иознаника, могу да рђаво нротумаче, те да човека окриве.“ Кад стигосмо у Вјељину, чусмо да су и Тошину кућу иреметнули и још неколико других. Сва се Бјељина узрујала. Ту се дуго не

Бр. 7. ЖЕНСКИ СБЕТ

111