Женски свет

За што не упалиге свећу? Не добих никаква одговора. Шта се са мном збило ? Зар се не сећате? Сећам се, знам, јак ударац праска и . . . Казан се распао. Би сте рањени, умирите се! Будите мирни! Је ли ноћ? Ноћ је! За што не упалите свећу? Оиет никаква одговора. Сад знам. Ноћ! Јесте ноћ! Та црна вечпа ноћ! Будите храбри, пријатељу, само тако може бити помоћи! Умирим се, а шта сам и знао друго? Са видом мојих очију игачезле су и све наде моје. Мој новац, мој тешко стечени новац, украли су. Смрт би ми најмилија била, али она ие хте доћи. Лежао сам још неко време, лежање ми је годило. Дођем до снаге и оздравим. Али вид, вид ми је одузет! Једног дана сам седео крај прозора. Осећао сам како сунце сија, Чуо сам умилни глас птичица, У мислима задубљен дођем до тог уверења, да ће најбоље бити, ако моја вереница о овом нипгга не дозна. У томе чујем ход којиеекмојим вратима приближавао, а за тим тихо куцање. Слободно! Добар дан драги, пријатељу! Како се осећате ? По гласу нознам мог лечн ка. Отпоздравим га и рекнем му: Господине, имам једну молбу. А шта, пријатељу? Да ми напишете једно пиСмо. Коме? Сад му испричам све. На шта да јој пишем? Пишите да сам мртав. Тај глас ће је ожалостити. Али инак! Пишите да сам са њеним именом на уснама мојима издапуо. То ће је у неколико утешити. Она је још млада, па може и сретна бити. А мислите ли, да би вас ваша вереница изневерила, кад би знала, како вам је сад? Не би! То је баш узрок, што вас мо лим да јој пишете. Ја њу добро нознајем

Она би се мени жртвовала, али ту жртву не могу примити. Молим вас, учините ми то пријатељство ! Јелте да ћете ми учинити? Баш кад тако желите, хоћу ! — — Да, нечег сам се сетио. Овде се налази једна женска која је над вама — као анђео лебдела, она вас је неговала и чувала; па мислим, да ће боље бити, ако њу замолите. Женске имају више нежности, те ће је моћи боље утешити. Једна женска, која ме је неговала. Зашто није говорила са мном? Она је ћутљиве природе. Можете се на њу ослонити. Она вас је надгледала као да Вам је рођепа сестра. Нек» је милостиви Бог за то награди! Молим вас доведите је, да је замолим, да ми вереници пише. ЛечЕшк оде. Неко пеобично осећаЕке обвлада мном. Ево женске која ће вам писмо писати, рече лечник дошав натраг. Шта да пишем? запита ме она тихо, скоро нечујно. Пишите да сам мртав, да сам је волео до последњег тренутка и да ми је носледња жеља била, дч она сретна буде са другим. И ви верујете у њену љубав? Пријатељу! У овим речима осетио сам пребацивање. Одва?ким се и рекнем : Сећање на моју смрт лакше ће подиети, него овако са мном богаљем живот таворити. Пишите! Молим вас, пишите! Она седе и иоче нисати. Слушао сам како перо по артији шушти, а срце ми је гако немирно куцало, као да ми се смртна пресуда пише. Готова сам! Могу ли нрочитати? Ја вас молим! Е онда чујте! И поче читати: Умри, несретницо ! Твој драги је мртав! Да још живи, могла би се надати, да ћеш га као и богаља љубити моћи, а у љубави твојој сретна бити. Он је умро, отишао је тамо где га твоја л>убав наћи не може. Зато умри — ти несретиицо — умри! Жено ! — Шта си то писала! — Тај глас ? — Од куда теби тај гас! — Пли ме је и слух издао! У том осетим две ручице, које ми се

Вр. 10. ЖЕНСКИ СБЕТ

157