Женски свет

ЛЕПА СРПКИЊА.

Приказано гђци Љ . . . . и м....... ћ

о врат снустише, и сузама оквашено лице, које се моме приљубило; осетим вреле уснице, које се мојима приближиле. Ја сам, верениче! Ја, твоја вереница! Твоја СоФија, која је дошла да с тобом живи, да се од тебе до смрти не раздвоји. - Лечник је нашао твоје писмо и новац. Написао је још неколико речи и мени послао. Тек што сам матер моју сахранила, продам кућицу и дођем овамо. Лечник ми је наложио да пазим да ме не иознаш, бојао се да ти изненадна радост за вечи-

Пре три месеца етановасмо у суседству погорелога српеког краја. Не могвсмо опазити да ли нас мрзе, те се ја, као и моји другови, настаним код једног Србина. Домаћин је морао врло богат бити, јер имађаше велику моћ у месту. Једно је дете имао и то кћер. Љубица је била лена. На лепим очима јој се огледала чиста душа, а у ведрини лица она идејална скромност, која није створена за ову земљу и која само мало ужива у овој природи. Дух њен беше верига, која анђеле са душама људским спаја, срце још беше миомирна ружица у врту људском, која, као и рај, цвати једном па никад више. Први ме је поглед њен занео и очарао, ја се заљубих. У силној вреви бојева и тутњави топова изгледаше ми као гаарна дуга, која својим дражима украгаава ружичасте облаке. Бура бесни, рика громова затреба крајеве небесног свода и муња просеца натмурене облачине а она тамо стојиДсао знак мира и милости. По повратку мом из тегаких бојева причао сам јој о грозним догађајима крвавога дана. Она је мирно слушала моје речи, упревгаи на ме своје леие црне очи, у којима је горео жар хиљаду звезданих светлаца. При описивању дивљег Фанатизма непријатељског и при нричању о нанесеним немилосрдностима њених садругова, о примораним бојевима и о штедњи нашој наспрам бољих, често би се бисерне сузе заблиетале у њеним очима. Напротив лако ми беше опазити, да јој отац спада у ред оних људи, који нас брђане као крвне непријатеље мрзе. Неколико речи и погле-

то вид не одузме. Немој то, драги верениче! Ти не ћеш за увек слеп остати, и ако је лечник у почетку мислио. Још мало и ти ћеш потпуно здрав бити. Па и да слеп останеш, ја бих уз тебе сретна била Шта је дошло после тога само ти се. каже. Доста то, да сам ја крај моје СоФије уживао све сласти земаљске. Да је Бог живи! Куцнусмо се ја и мој стари пријатељ, па искаписмо чагаице у здравље таких вереница. да доволши беху, да се о том уверим. Скочањене предрасуде старости и слабости увеличавају мржњу, која се међутим због множине година а и због бриге за својим дететом, но највише због наше оружане силе у делу не очитоваше. Али то све не могаше стати у препону мојој жаркој љубави. Та зар се страсти обзиру на доба и народне предрасуде ? Па ни она није делила ту породичну антипатију. Она није била рођена да мрзи но да љуби, а овака су срца створена и за патњу. Често, кад је држах у наручју а руке јој обаеипах пољупцима, она би своју главу нригнула на моје груди а мирисне власи би јој се разишле по мом крилу. Тада би мала била сва срећа небесна. Слатко и заношљиво пролажаху ови часови. Шта ће бити од мене? А гата од тебе? говорило би тада лепо девојче. Ти љубиш, а и ја, жарко, неизмерно. Али ти си војник, а ја сам дете вашег непријатеља. Желела бих да ме ти мрзиш а и ја да тебе мрзим, јер осећам, да ће нагаа л>убав бити роб натпој срећи. Не, не, немој ме мрзити, не ћу те мрзити, јер је само љубав једина срећа. Из ове ме милине пробуди глас дужности. Чета је наша ово место оставила; но иосле дводневног безуспешног боја вратимо се натраг у исто место. Ох, како мило беше ириближавати се оном месту, где је она становала. Милина беше погледати ружичасте облаке, како по небесном своду к нама плове. Душа ми их претече, као зора жарку љубав сунчеву. Срце ми је

158

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 10