Женски свет

женске одају изучавању струке апотекарске, јер то њиховом занимању и тако приличи. Оне у кујни друго и не раде него мешају разне састојке из којих се јела готове. Па и у апотеди се ништа друго не ради него мери, меша, и из тога праве лекови. Овде морамо напоменути, да је у сугтрот иишчевом мишљењу се летос велики збор апотекара у ГХешти скоро једногласно изјаснио против ирипуштања женских апотекарском занимању. Сигурно су ти људи имали темељних разлога, на којима су то своје мишљење основали Како ли песнички онисује писац живот жене надничарке, њену муку и бригу око домазлука, онај озбиљан и одан рад мужа ковача, који у зноју лица свога зарађује рану својој породици. Како ли му њежно нризнаје жена његова те труде, те му према њиховом стању снрема све удобности, које су јој у власти, и обасипа га сврјом пажњом, да задовољан отиде на свој свакидашњи рад. Па како ли тек водп бригу за своју дечицу, која су до школе дорасла. Она их облачи, приправља им чисто одело, крпи их, учи с њима њихову лекцију, прати их и иде ii о њих у школу. прегледа им и ради с њима школске задатке, ијош иоред свега тога води целу кућу сама и доспева јој од сиромашпе зараде, да остави „беле новце за црне дане“. „Ја знам да безиослепе велике госнође, које се извозе у својим каруцама пунима цвећа, у шуму у шетњу, пе завиде оврј надничарки, која је грубо одевена, која је у тешком послу од јутра до мрака без најмањег одмора, и којој је свт нотпора љубав мужевљева и љубав дечииа, и осе ћање да је извршила своју дужност!“ Но какав је ноложај ове жене раденице у друштву у томе случају, кад остаие удовица са толиком ситном дечицом, каже нам нисац овим речима: „Њој недостаје једна једина ствар, али јој та недостаје са свим. С тога је оиа несрећна, и с тога зове у номоћ памет ФилосоФа: њојзи не достаје безбедност у будућност и . И заиста, кад јој нестане мужевљеве потпоре, њен положај може да буде страховит. Али овде видимо, да паметна жена, и жена раделица, са удвојеним раа,ом и но-

већаном штедњом може бар своју децу, и ако у великој оскудици, на добар пут да изведе. Оно што духовити овај иисац пише у одељењу о браку, толико је занимљиво и толико се слаже са друштвеним и државним уређењем и код нас, да би ваљало цео оцек скоро исписати. Брак код народа нре Хришћанства, па хришћански брак, који је ослободио жену, и напослетку државну установу грађанског брака расветљује нам писац са оиих места, одакле се и најнепознатији предмет једним погледом даје разговетио нрегледати. Кад женска чује да се која девојка удаје, прво ће јој нитање бити: А узима, л’ је из љубави, или због новаца? То јест, тако је било пре, а данас ће се сваком браку, ако се с поља већ новци не виде, запиткивати, тражити и материјалне нобуде, само да се може узрок и повод брака скинути у омражену СФеру материјалистичке закорелости младожењиче Да нам писац ову иитересантну тему расветли, исписаћу шта он вели о томе. „Људи су врло брзо изрекли, да има „бракбва по рачуиу, и бракова по љубави“. У највише случајева бракови бивају но наклоности, која не искључује ни неки рачун. Као да човек у тој прилици вели : „Ја бих желео да могу да је љубим.“ Обичио се чини неко нропитивање, које страст попекад скраћује, или га равнодушност нродужује. Чим се човек осети даје слободан по рачуну, он пушта љубав да се развија. А не треба мислити да су страсти онаки суверени у животу, као што их предс гављају на позорници. Поете живе од љубави ; огте живе још у једном другом осећању, у претераности. Ваља да иризнамо, ако хоћемо да останемо у истини, да човек може имати срце са свим на свом месту, па ипак да није без неке смотреноети“. „Љубав има своје ноље, и то је занос; а рачун своје - које је свет. Врло често, свршујући брак по љубави, врши се брак по рачуну, јер су други узели на се претходне уговоре. Заљубљени то знају, и нредају се без бриге љубави. на веру оних, ко и се старају за њих. Или треба да је

Бр. 11. ЖЕНСКИ СБЕТ

167