Женски свет

вио, кад они не би свуда Фигурирали. 0стати код куће им је највећи кулук, ирави затвор, и они се ни у слици не могу гледати код куће. Страх од домаћег живота толико их је обузео, да више воле нлатити, да им ван куће буде досадно, но забављати се пријатно, а бесплатно код своје куће. Мало ио мало тако друштво у животу одели се од стада, које не треба никако мешати са јавним животом. Такав је живот нешто, као и онај рој мушица на сунцу. Човеку, који живи већ једним светским животом, чини се увек, да је живот другог таквог човека још више светски. И овај универзални глупи нојам руши чак и само језгро светскога духа. Немамо потребе да далеко идемо, па да можемо констатовати пустош, који је светски дух учинио у савременом друштву и ако ми заиста имамо тако мало темеља, равнотеже, здравог разума и иницијативе, онда за цело највећи узрок томе лежи у опадању домаћег живота. Маса друштвена је стала у стопе елегантног друштва. И прост народ је почео живети светским животом, јер због тог живота оставља он своје огњиште и више живи по крчмама. И за онога, који је из народа, његова беда, рђаво стање његовога стана не објашњава довољно бујицу, која га односи од његовога огњишта (la liome). То је најпоеле са свим друга етвар. За што сељак напушта кућу, у којој се његовом деди тако допадало? Стан је остао исти, иста је ватра на истом огњишту. Одкуда долази то, да је сад остао само један непотпуни круг породични, у место некадањих села, у којима су и стари и млади учествовали? Нешто се морало изменути у човечијем духу. Они су прекинули са npoстотом, следећи својим нездравим жељама. Очеви су оставили своје часно место, жена остаје сама поред пустог огњишта, а деца се свађају, чекајући, да се и они могу разићи сваки на своју страну. Треба ионово учити да живимо домаћим животом и познати цену домаћих традиција. Побожна усамљеност је једина сачувала извесне монументе, једине остатке из прошлости. Тако исто стари обичај, ировинцијални дијалекти, старе иесме, пагале

су пре свога ишчезнућа побожне руке, које су их примиле. Нек се учини добро и сачувају ти неми знаци из велике прошлости, ти остаци духа ирадедова. Чинимо исто и са породичним традицијама, спасимо а учинимо да траје што је дуже могуће све оно, што је остало од иатријахалности ма у ком облику. Али цео свет нема традиција, које би требао да чува. Разлог више да се удвоји труд око конституције и културе живота породичног. За то немамо потребе ни да будемо многобројни, ни добро смештени. Као год што и најмање село може имати своју историју, свој морални снимак, тако исто и најмањи породични круг може имати своју душу. Ох! дух места, атмосФера, која нас окружава у човечанским становима! Какав свет, пун којекаквих тајанствености! Овде вас од самога прага пролша хладноћа, обузима вас рђаво расположење, нешто непојмљиво гура вас. Тамо, чим сте за собом врата затворили, окружава вас лепо расположење и веселост. Каже се, да и зидови имају ушију. Они имају такође и гласа своју нему красноречивоет. Дух људски лепрша се над свим оним, што у себи садржи један стан. И ја видим доказ моћи тога духа чак и у унутрашњости нежењених л>уди и жена, које саме за себе живе. Каква разлика између собе и собе! Овде тромост, равнодуншост, скученост. Девиза таквих становника записана је чак и у начину сређивања њихових књига и слика: „Св е ми је једно.“ Тамо радост, што живимо, што смо весели, што имамо дружељубиви идеала. Посетилац осећа, да му нешто на хиљаду начина каже: Који си да си, гост ма и само за један сахат, ја те радо примам, желим ти добра, нек јемир над тобом! Никад се ие може довољно онисати моћ домаћег живота, утицај љубљенога цвета негованог у ирозору, драж какве старе наслоњаче, у којој седи деда, пружајући старе збрчкане руке иуначкој дечици. Сироти модерни, увек у нресељавању или у преображајима! Ми, који због тога, што хоћемо да преобразимо лица наших вароши, наших кућа, наших обичаја, на-

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 2.