Женски свет

ших веровања, немамо више где да одморимо своје главе, не увеличавајмо жалост и празнину наше несигурне егзистенције напуштајући домаћи живот. Упалимо по ново ватру на угашеном

Нат .

огњишту, створимо себи неприкосновена склоништа, топла гнезда, у којима од деце поетају људи, где љубав нађц заклона, старост одмора, молитва олтар и отаџбина обожавања. С Француског превела Лада.

МАРИЈА ВУКИЧЕВИЋКА.

У последњем броју наптега листа донелисмо тужан глас, да се ова врсна чланица црквене певачке дружине „Корнелије Станковић“ унокојила у Београду, после тешке бољетице, 24. новембра ирошле године. Но о овакој иојави у српском народу, треба коју више рећи, јер ово беше, заиста ванредан дар. Беше обдарена дивном, у нас Срба, ретком хришћаиском врлином, љубављу нрема цркви п њеној иесми. Она је у иуном смислу славила Бога свим срцем и свом душом својом. Том врлином окићена и обдарена гласом анђеоским, певала је она и друге светске песме српске како ретко ко иевати може. Јединствена пак била је у појању црквенпх песама и те песме разнесоше њеио име далеко од Београда па и у наше крајеве овамо. Она беше мила појава, где год је дошла, и радо виђена го-Iића по свмм нашпм већим местима, гдеје својим црквеним песмама очаравала слушаоце. Које самоједан иут чуо њено црквено појање, иостао је у души побожнији, у срцу поноснији као Србин, и као православан. Сваку је песму певала не само вештачки него са осећајем, и за то су је од милоште називали славујем црквених песама. При свечаностима краљевим на двору, у саборној цркви београдској и свугде се обраћала пажња на њен дивни глас и на умилне наше црквене песме; њена је песма привлачила многи иобожан свет у саборну цркву београдску. На забавама и другим свечаностима свугде се оиа радо одазивала

а без икакве награде, ма да је иначе била сир омашкога стања. Колико је била љубљена и поштована у Београду сведоч i најбоље онај сјајан ногреб на ком је чинодјествовао сам митроиолит Михајило. Ретка је, па још сирота Српкиња, да је толики српски свет ожалио и да јој толике иочасти одаје. После опела, крје је обављено у саборпој цркви, опростио се са покојницом тужним и дирљивим говором потнредседник певачке дружине Корнелија Станковића г. Милан Ј. Мићић. У говору је изнео све врлине покојничине као Српкиње, што су је красиле на дому и у друштву. Од Његовог Величанства краља била је одликована св. савским орденом У. стеиена. Њена је песма за навек умукла, али ће остати трајна код оних, који су је ма један нут само слушали. Смрћу њезином губитак је у толико већи, што се смишљало, да се њеном врлииом пресади у тамошњим Српкињицама, у вишој женској школи, црквено ! појање и да се тим међу одличнијим Срикињама засади већа љубав према цркви и лепој иесми. Овако је њена и њених добротвора жеља закопана канда за навек. I Марија Вучетићка, беше за наше нрилике ретка необична појава; њена се слава тек поче развијати, па се и угаси на несрећу целог нам народа. Слава ти Марије! Бог ти дао места мећу својим анђелима, с кој јима си се и на земљи дружила! ! ’ С. П.

Вр. 2. ЖЕНСКИ СВЕТ