Женски свет

II.

III.

али кад се после два месеца обнови иста сцена. сумња лоче да хвата код мене дубљег корена. Не, ја не бејах тако лаковеран као Петар, и с тога ми никако не иђаше у главу, да су извори младе жене могли бити тако неисцрпни. И тако се сумња код мене беше утврдила.

После извесног времена морао сам да иотражим на станици неког рођака и с тога изађем још у 6 сах. из јутра на жељезницу. Кад је Фијакер ирелазио улицу ~đeßonnes“ нагнсм се махннално према нрозору. Од једном задрхтах. Опазио сам, да журно тротоаром корача једна женска у црнини. ЈХицејој беше скривено густим велом, али сам је инак познао. Познао сам ту Фину силуету, то елегантно кретање то беше Јованка. Где he она сад? Целог дана мучила ме је та мисао, па иајпослелгокушах да уверим самога себе, е да ли сам се преварио. Пре свега лице јој нисам видео; а ко ми може pehn ; дајето била заиста она? Истог вечера обиђем Петра. Јованка је била ту и седела је баш према мени. Погледам је од једном право у очи и рекох: Јутрос око 6 часова било је врло леио у улици ~de Rennes“ прошао сам туда ; кад сам отишао на станицу. Она уздрхта ; зарумени се и обори очи ; да би избегла мој ноглед. Тако не стаде сумње, за иста она је била! Сиромах мој пријатељ ; који вероваше у уштеду своје жене ; ме знајући нихпта за њене јутрење шетње. Али шта да радим? Да ли би било боље, да му одкриЈем ту ужасну тајну ; или да оставим, да још непрестано верује у женину угатедуПре но ма шга отпочнем, решим се, да дознам праву истину, да имам јасна доказа. Кад ми је после неког времена Петар онет говорио о новчаној неприлици и да ће још једном замолити жену за њену уштеду, решим се да иратим сваки Јованчин корак. То нит је било дуго нити тешко. У 6 сах. био сам у улици ~de Rennes“ на месту, гдб сам је већ једном видео. Она долазаше ; обучена у оној истој црној хаљини и обвијена црним велом. Ах! . . . Несрећница! Ниш, јула.

Јованка! . . . зовнем је ја. Окрете се плагаљиво; поглед ми је морао бити ужасан и морала је у њему ирочитати да све знам ; јер и не покушаваше да пориче, већ тихим уплашеним гласом рече: Погодили сте, јел те? Само Пстру ниречи. Чувајте ми тајну. . . И како ја ништа не одговорим, продужи: Ви знате ; да он верује у моју уштеду, а ја нећу да он дозна од куда ми тај новац, јер би га то врло болело. Моје лице изражаваше у том тренутку бесну иронију, али Јованка то не примети већ истим благим дрхћућнм гласом рече: Морам да вас оставим јер журим. Увек се бојим, да ме не опази да ме нема. Ал то j’e тешко; мучно ; доћи дотле. Стидим се као да чиним неко зло. „Као да чиним неко зло!“ На те речи осменух ее злобно ; но она не нримети. Један тренутак размишљаваше па онда рече: Хоћете ли ; да ми учините једну велику услугу? Идите тамо место мене! И како разјарен бејах неспособан, дајеразумем; она извади из своје мараме једну огрлицу од турниса (плав драги камен) и даде ми је. Примите новац за ову огрлицу и у вече ће те ми донети. Јел те де хоћете? Ја нећу више никуд излазити и тако Петар неће опазити; да ја иемам више свога накита ; а MontnlePiete узајмл.ује лако на овај начин. Бејах збуњен и не одговорих ништа ; а она додаде: До виђења пријател»у ; до довече и хвала!

Она ишчезне. А ја стојах прикован на истом месту ; не знајући, да ли сам сањао или је јава. Ох! Та Јованка! Како сам је сад иогатовао, а у исто време стидио сам се самога себе ; међу тим ме је и савест гризла. То је жена ; коју сам хтео окаљатн најгаднијом најнеправедпијом сумњом. И у тој истој улици, стојећи тако рано сам, потече ми најпре једна Јгагана суза и паде на бледн турнис 7 а иосле станем плакати као мало дете. С Француског превела, Лада.

46

ЖЕНСКИ СИГ.Т. Бр. 3