Женски свет

свагда и свугде је самољубље вечит ескамотер, којем је нублика оно само. Варање самога себе је цео живот самољубљу. Имао сам некад нрилике, годинама иосматрати таквог једног комедијаша. Био је прилично даровит, веомаје много био прочитао и пун је био смерова, које ми је, сваки дан други, са сонорним гласом и нешто елегантним покретима саонштавао. Као сиромах проФесор гимназиски оженио се без љубави и узео веома богату, али нросто однеговану девојку на је одмах дао оставку на звању, како би се могао одати Фину сибаритизму. Сујета му је била безгранична; морао је иод-носом осећати тамјан те је с тога, ма и не имајући довољно дара за то, отворио своју кућу и стао призивати друштва, и заиста се на скоро у кући му угнездила читава гомила чанколиза. Неко је време себи уображавао, да је у њега најмекше. срце на свету. Узео би свога синчића, којем је било тек две недеље, иа би ходао горе доле но салону н ненрестаио би застајао пред високим dгледалом те уживао у својој очииској нежности. Тада се наједаред укрсте у њега две сујете; у неком дилетантском приказу играо је једаред Фердинанда у Шнлеровој „Снлетци и љубавиУ Баш о дану тога нриказа разболи се дете и до пред вечеје ватра све већма отимала маха тако да се већ побојали за детињи живот. Нежни је отац дао био себи начинити елегаитан костим; није могао друштво „довести у неприлику“ те оде. Кад се вратио, затече домаћег лекара крај детиње лешине. Још једнако у Фердииандову костиму клекне пред колевку и стане нарицати за покојним љубимцем на онда узме свећу и пође у своју собу да се пресвуче. Пут га је водио кроза салон. Ту је ожалошћени отац застао иа се са задовољним смешењем стао огледати у великом огледалу. Лекар га је затекао тако, кадједошао да се опрости; тада се уметник окренуо и рекао: „Од овога ми је удара лице са свим побледело.“ Кад смо сахрањивали дете, морали смо га држати, тако се иренемагао. Кад сам се с њим вратио кући, узео ме је за руку и рекао ми: „ Јел’те, био сам велик у свом болу?“ Исто је тако терао комедију и са

својом женом. Непрестано је та сиротица морала слушати шрекор, како је душевно куд и камо на нижем ступњу од њега; ненрестано се преда мном правио како је он мученик, кога је љубав заслепила те није видео, како му жена ништа не зна. „Да сам само и слутио ту пустош у њену духу, нико на свету не би ме навео био иа тај брак!“ Но уз то није ништа сам радио и привређивао; по читаве је сахате био закључан у својој радионици на би снавао или пушио. А кад бихја дошао к њему, онда би се увек узео за чело па би се тужио како га боли глава и уз то уздахнуо: „Сувише радим; морам се штедети.“ Одиста је но који пут диктовао стеногриФу нацрте драмама, романима и философским делима. Овај је онда морао стенограм превести у курентна слова и на свакој страни оставити широк окрајак за опаске на тај би окрајак он ио нешто надрљао, али то није било ништа друго до ли нлод забављене беспослице. Друге године брака упозна се са неком глумицом, себичном неком намигушом, која је донде већ била што кажу и на ситу ина решету. Та је одмах провидела његову сујету иа се стала удварати његову духу, јер је била уверена, да нреко њега води пут до његове кесе. IБему онда тобоже иукло пред очима. Та ме, рече, разуме. Брак је већ био пољу.љан; он је играо удогу усреће г нога, кога је ирва силна етраст обузела а уз то је био сав утучен са свога неверства. „Ја имам погрешака, то знам, али сам бар искрен.“ Било је чудновато, да је нризнавао, како има све погрешке само баш ие оне, о којима се говорило. Крај тој историји са свим је прост. Једнога дана подели државне артије на два равна дела, еедне за тим на напише евојој жени писмо. То је био прави ремек у варању самога себе. Ја се још сећам само једне Фразе: „Идем. Тн ниси са мном срећна, то сам више иута с раскрвављеним срцем осетио. Нека те штити Бог! Не видим од суза! С Богом остај!“ Последње су речи одиста од суза биле готово нечитке. Ја ине сумњам да је илакао -та сам је себе тронуо. Жена се врати к својим родите.љима и шгје хтела да се растави но

Бр. 3. ЖЕНСКИ СВЕТ