Женски свет

болест ју је послеприморала на то. Он пак био је годину дана позорипши управитељ, док га није оставила она дама, која га је „разумела“. Онда се правио да је уцвељен до дна душе. Таква сам га ја видео још пре неколико годива. Ја мислим, да би тај човек могао допасти и тамнице ито по заслузи па би још на прагу тавнице оплакивао себе као невину жртву туђег простаклука. Такве нарави и не слуте, да у себи носе моралну смрт; већином су и неизле-

чиме. Најспорији, али и најсмртоноснији отров за карактер јесте самољубље, јер оно подрива моралну личност и доводи је до пада. С тога је ту једна од најважнијих тачака у васпитању детињем: „Васпитајте синове и кћери да мрзе лаж; дајте им да истину упознају као најсветији закон моралности. Онда не ће никад сами пред собом постати пренемагала па ће поштовање самих себе сопственом снагом и онда моћи наново задобити, кад једаред и узгреше иротив закона моралности.

РУКОПИС И КАРАКТЕР.

Ми волимо да познамо што винте особина оних лица, с којима се дружимо, па и оних, који се нас ни мало не тичу. Врло нас занима цртање душе или карактера разних лица у приповетци или роману. Старамо се, да унутрашњост човекову познамо из што више спољагањих знакова. По лицу, покретима, по говору, по навикама, по гласу и т. д. Има финих носматрача, који при самом сусрету, по ходу, по покрету руке при поздраву могу познати, је ли овај или онај живљих или тиших осећаја. За познавање људи није нам још потпуна слика њихних карактера, коју имамо у саобраћању с њима. И руконис узима се данас као очевидни рељеФ душе. Отуда је вештина по рукопису описивати, нознавати људе, графол о г и ј а. Увек ће бити људи, који ће се скептички осмехивати на доказивања, да се неко може познати и оценити из каквог писменог састава, не само по ономе, што је у томе што је написано, већ и како је написано. Неће веровати, да се карактер огледа и у начину како се писмена и речи везују или растављају, колико се пером притискују на хартију, како се повлаче косе и криве црте, по њихној дужини, краткоћи и нагибу, по украсима и простоти великих и малих слова, uo размаку између речи и редова, па и по самој тачци на јоти, по двема цртицама на слову и т. д. ит. д. Врлојемного знакова у рукопису, по којима граФолог обелодањује карактер.

Вештина по рукопису оцењивати људе није нова, али је као права вештина и као наука, као што се данас узима ипак новина нашега века. 0 старини те вештине најранијег доказа има у Светона. 0 рукопису цара Августа он каже: „Падамипоглавито у очи, код његовог рукописа, што он речи не раздваја, и што на крају појединих врста не пренаша сувишна писмена у други ред, већ их трпа на исто место и т. д. Овај манир при писању показују природе штедљиве и оне које радо збирају благо на гомилу. Да је и цар Август био такав казују нам његови биограФИ. У средњем веку беше уобичајена узречица: „Меће тачку на свако јота.“ То се односи на људе врло тачне и ћрло савесне и неуморне на нослу. У 17. веку изашло је на талијанском једно делце о вештини нознавати човека и изнаћи његова својства но иисму његову. За владе Луја XIV. беше један човек, који је и самог Луја (и не знајући за то) тачно описао по рукопису, који му је донела једна дворска дама на оцену. Истина тај опис унутрашњег Луја није испао бог зна како ласкав по његово величанство. Па и Гете, ЈХаватер, Хумболт и Жорж Санд имали су обичај цртати људске карактере но рукописима. Али тек генијални Француски абат Жан Хиполит Мишо (1806. до 1881.) уочивши односе између рукописних потеза и карактера човечјег, средио је, са неколико својих сниса, ту веш-

ЖЕНСКМ СВЕТ. Бр. 3