Женски свет

И обукло у чистоту жарку, Даривало сунчаницу јарку, И улило у срдатпца њи’на Безброј сила и безброј милина,

Сарајево, 25. јануара 1896

А најљепшу што се љубав зове, Која Српству тако красно гове!. . Истина је, истина је жива; Сво блаженство на Српки почива!

Михајло Милановић.

ЗАБАВА.

МАТИ.

Kao нрактични лекар, ivko нриповедаше др. Н, имао сам и сувише прилике, да видим беду и јад а уједчо догађаје и ретке иримере љубави и нежности, који су оставили у мени траг сећања, а особито један, на који се и данас, после толпко година, сећам и који ми још лебди пред очииа као да ее јуче десио. Уморан и искрхан дођем једно вече кући, и тек сам сео да се одморим од силног хода и трчкарања, кућне звонце зазвони а слуга уђе у собу и пружи ми посетницу. У ово доба не нримам никога, зар и то не знате? повичем љутито слузи. Опростите милостиви господине, али странац није болесник, два пута је био овде и тражио Вас је. Рекао је, да има с Вама врло важна и ирешна разговора. Узмем посетницу да видим које тај странац и како се зове. На посегници је стајало име Виљема Нордека, мога школског друга и пријатеља. Пођем му у сусрет u дочекам га раширених руку. Бејах пријатно изненађен и обрадован, јер сс шест година нисмо никако виђали и еастајали. Чему имам да захвалим, те смо се оиет састали након толико година? Да ли да сматрам твој долазак као иријатељску посету или ми долазиш у важњијим стварима? Виљем ногне главу. Зао удес и тужне ирилике нагнале су ме у Берлин, да у тебе нотражим помоћи. Из мојих иисама познато ти је, да сам се оженио и да своју суиругу обожава& . . Моја је Хедвига, тако јој је име, болна, врло болна. Боле је очи . . . Умири се, драги пријатељу, нестаће те боље и твоја ћс госпа онет бити здрава као и пре.

Ја бих био најсрећнији човек, кад би тако било. Али бојим се, да се не испуни слутња наших лекара; да не наступи вечито слепило. Кад сам то од наших лекара чуо, као луд дојурио сам с мојом госпом и децом у Берлин, да овде од тебе, од вас свију потражим помоћи. Помозите ми, тако вам Бог помогао ! Немојте ме оставитд у овој несрећи и беди, светуј ме, шта да чиним, ако је нужно ићи ћу у Париз; ЈХондон, а ако и тамо не нађем иомоћи, ићи ћу на крај света. Узалуд сам говорио Виљему, да ја нисам очни лекар, него да ту мора потражити савет и помоћ у каквог знаменитог специјалисте, све то није иомогло ништа. Виљем је знао да нисам очни лекар, али је искао од мене, да се ја, не као лекар, него као пријатељ његов примим да руководим лечеље и да позовем знамените и ирииознате лекаре ; да се с њима посаветујем, може ли се његова госпа излечити или не. То је захтевао Виљем од мене, као од свог нријатеља, јер је он у Берлину стран и посве непознат. Ово поверење Виљемово дирнуло м$ је сасвим и упутим се хотелу. У елегантно и раскошро намештеном салону, на поду, лежале су дечје играчке, а завесе су биле спуштене. Код прозора иопео се на столицу један малиша, могао је од прилике имати шест година, и гледао је вреву и жагор на улици. С противне стране на дивану мирно је лежала једна госна, а поред ње девојчица, право мало анђелче. Вил»ем ме задржа и тако остадосмо у предсобљу. Мајко! иовиче девојчица и иољуби је у руку. Мајко моја слатка, зашто и‘ти не одеш

Bi'. 4. ЖЕНСЕИ CBET.

59