Женски свет

Вама се чини, докторе, да сам ја себична и да је то мој егоизам, што очајавам кад помислим, да нећу више видети сунца и бела дана. Али, драги докторе, није то егоизам. Не због мене, него због мојих малих желим да прогледам. Моја је ћерка сад од шест година, па зар да је сад више не видим? Ко ће еад да васнитава моју децу? Зар ћу моћи ја, ако ми се црнаноћ за свагда навуче на очи? Помисао, да ће моја деца, поред живе матере ; бити сирота ; доводи ме у очајање ; што ви називате егоизам. Нокрије лица рукама и стаде горко плакатн. Повратите ми гид. или ми пружите отрова; да свршим с овим животом, а кад друга заузме моје меето, залечиће ране Виљему. Сад сам тек упознао праву мајку и љубав њену према мужу и деци. Корео сам себе, што сам то сматрао као егоизам. Та то је света и велика љубав материна према деци. Одсудни и критичнн дан дође. Болесницаје показивала толико снаге и присебности, да смо се сви чудили и дивили. Била је негато бледа и кад је проФесор С. поче тешити, одговори му она усиљено смегаећи: —• Захваљујем вам, господине докторе, али немојте ме тешити и храбрити, излишно је. Мирне душе поверавам вам свој живот. Пружи руку мужу и рече : Иди, драги и забављај се с децом, око мене су све добри л>уди ; немој се бојати ништа. Не, то не могу чинити. А ти остани у предсоб.љу ; операција неће дуго трајату и стиште му руку. Виљему се очи наводнише. Удали се из собе ; да не би својим ирисуством узнемиривао болесницу. Болесница ни за тренут није изгубила своју присебност. ПроФесор С. највећом нежношћу и вештином радио је. Операцијаје срећно испала. Везаним очима одведе ироФесор болесницу у мрачну собу, а на лицу му се огледаше радост ; што је болесница спасена. Отрчим Виљему и рекнем му ; да му је госиа спасена ; он хтеде силом да утрчи у собу својој љубљеној жени ; али га ја задржим. Умири се ; пријатељу ; немој наглити. јер какав већи потрес могао би све покварити. Данас не можеш ићи њој ; она мора бити сасвим мирна. Виљем увиде ; да имам право и обећа ми ; да ће бити миран ; али само да му доиустим да

оде жени. Одведем га у мрачну собу ; он клече норед њене постеље ; иољуби је у руку и ноче: Хедвиго ; ти си спасена. Јесте ; драги мој ; одговори она смешеlш. Нека је вечита хвала свевишњем творцу ; што сам дочекала овај тренутак. Сваки ће ми дан бити читава вечност, док вас опет не будем могла видети. Само стрпљење ; и опет стриљење, па ће те сасвим оздравити ; упаднем у реч. Ни најмања светлост несме да допре до вас. Завој на очима несмете ни погато дирати ; нптп скидати, јер иначе све је изгубљено. А осим тога морате бити у миру и тишини ; само под тим условима оздравиће те и сиашће те се. Све ћу чинити, као што ми заповедате, одговори она. И одржалаје реч. А као награду за то, допустио сам ; да у мом присуству смеју и деца улазити у њену собу ; с тога је она највећим нестрпљењем очекивала мој долазак, да само може чути и загрлити милу децу. Но и то није дуго трајало. Идуће ноћи пробуди ме жестоко и силно звоњење на мојим вратима. Отворим их а у собу уђе послужитељ из хотела. Уплагаим се ; да се није болесници каква несрећа догодила. Слуга ми пружи писмо од Виљема, брзо га отворим и прочитам молбу Вњљемову, да таки дођем ; јер му је дете ; мали Драгутин ; болан. Већ од неколико дана тужи се и вајка ; да му није добро ; а ноћас је болест окренула на горе. Брзо се обучем и одем. Затекао сам малога у јакој грозници. Брзо учиним нужне припреме и заповедим Виљему ; да болесници о томе ништа не говори. Рекнем ; да ћу рано у јутру доћи ; опростим сс и одем. Кад сам у јутру дошао ; на свој велики ужас и страх видим ; да је болест узела велика маха. Дете је лежало у дифтиритису; а сад поче ишарлах да се нојављује. Нисам знао гата да чииим ; опасност је врло велика, а слаба нада ; да ће се моћи иомоћи. Виљем је изгледао као луд и кршио је руке. Шта да чиним ? Шта да кажемо болесници? упита ме очајно. Госпи не смеш ништа споменути ; ако ти је мио њезин живот ; одговорим. Но није било лако затајати болест детињу. Деца су пре сваки иут са мном улазила у собу ; па и Драгутин, а сад одједанпут њега нема. То узнемири болесницу, те брижно упита: - Где је Драгутин, зашто није дошао?

Бр. 5. ЖЕНСКИ СВЕТ.