Женски свет

које га доведу такви случајеви, доћи до уверења, да ипак мора бити неког изравнања и да то може бити само у човековој унутрашњости. Помоћна ередства нашега духа неизмерна су ; у нама лежи скривена нека титанска снага, тако силна да се може одупрети читавој поплави јада, да сама себи може створити читав свет. Свака здрава нарав, као што је већ речено, тежи за унутрашњим миром. Поставка је та до душе од чести већ доказана но има још један доказ за њену оправданост. За што нас не задовољава уметничко дело, у којем се награђује порок ? За што нас не задовољава музички комад, који завршава дисхармонијама ? За што нас од себе одбија спев, који велича простачке нагоне и хоће окове да скине са окованих демона наших злих страсти ? И обратно, за што смо унутрашње у свечану расположењу, кад прочитамо Гетову „Ифигенију“ или СоФоклову „Аитигону“ ? За што нам се донада роман, у којем се човек после дуга лутања и многа хрђава корака прекали те постане добар и честит једном речи, за што нас весели тријумФ доброга, за. што нас вређа победа злога ? Та појава би била неразложива и немогућа, кад човечјој иарави не би дубоко у срце засађена била тежња за армонијом. Кад се посмотри са тога гледишта, постаје неговање уметности једним од најмоћнијих Фактора за самообразовање појединца, јер крепи осећај за свако велико, племенито чувство, пооштрава мржњу на све, што је ненлеменито и простачки. Последица тому је неко тихо, можда споро но ипак снажно прекаљивање наших моралних назора заједно са нашим осећањем за лепоту ми себе образујемо до армоније а треба да нам је једна од животних сврха одржати ту армонију. Ко је на тај начин у себи умножио фино чувство за добро и лепо, тај ће и у раду свом тежити да се по тим узорима изједначи с принципима више моралности. Но само се то не сме криво разумети. Не мисли се тим то, да естетички-етичан човек у случајевима, кад сумња шта да ради, треба можда у класичара да тражи па да нађе јунака, који је био у сличној прилици, па да онда по његову раду удеси свој. То би било паро-

дија онога,што је мало час речено. Потпуно приањање за праву уметпост треба само да образује ону естетичку савеет, која онда у животу може постати водиља у раду. Са практичног се гледишта даје можда што у сунрот рећи овим образовним принципима. Могло бп се рећи: како да се човек свим срцем ода уметности, кад је ирекодан напорно морао радити ? Кад домаћица да нађе времена да негује своје идејалне интересе, кад треба да кува, да шије и плете ? Кад млада девојка, која има у кући посла ? Има доста времена кад га човек не расипа, но и сувише часова оду на жалост у тартањ у нераду. Било то Филистарски или не, тек човек мора рећи, да је време, које човек проведе по ручковима и вечерама, отишло у тартањ. Било то негалантно или не, тек човек мора рећи, да ужине и домаће забаве нису ништа друго до нерад, кад немају друге сврхе, до ли ћаскати, оговарати и о најновијим се тоалетама разговарати. Сваки би човек могао један сахат на дан посветити неговању уметности а нигата тим не би пропустио и сваки би ее дан тим унутрашње обогатио па ма и једном само малом мишљу, једним само моментом узбуђења, једним само нодстицајем на размишљање, на отпор. Та и највећеје дрво било некад једва видљиво ссме, мален неугледан почетак. А у душевном животу нема маленкости; с тога је и у рђавом утецај оне уметности, која нема етичне садржине, толики и с тога може Фриволан назор слабе карактере упропастити са свим. Живео је некад народ, на кога су богови раскошно просули све даре. Још крај колевке му певали су му бесмртни песници песму, која још и сад после три хиљаде година кроз иаша времена звучи. Било је то малено племе, племе Грка, по гато је човечји дух тада могао створити, они су то створили. Велики су несници на позорници ириказали судбину, како удешава живот човечји и како влада људским срцима; силени образници створили су слике и ирилике богова, људе у небеској лепоти, и саградили су Акропољ и храм у Олимнији. Жреци, који су загледали дубоко у биће створења, нредавали су евоју мудрост,

114

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 8