Женски свет

крш понашањем, поштењем и мудром памећу. Јер жена паметна, кротка и умерена и еирота ако је, моћи ће да употреби сиромаштво боље од богаства; а жена раскошна, разуздана, неумереиа и она која

воли сваћу, ако и небројена блага нађе у кући, разнесе их брже од свакога ветра и неваљалством својим увуче мужа свога у крајње сиромаштво. „Ц. Гл.“

МОЈЕ СЕЋАЊЕ НА ЖОРЖ ЕЛИОТ-ОВУ.

Почетком године 1873. провела сам у Лопдону два месеца мога школског распуста. Баш у то доба отпочела сам моје математичне студије код проФесора Вајерштрасера у Берлину и имала сам веома мало познанства у научном и књижевном свету. Између неколико особа, које сам у Лондону знала, налазио се и г. Ралстон, један од управника британског музеума и врло интиман пријатељ г. Левеса и гђе Еванс (Жорж Елиот). Често сам имала прилике да говорим са њиме о тој даровитој жени, и све, што год ми је он причао о њеној личности, о њеноме животу иуног опробаног пожртвовања, увеличавало је још више оно скоро страсно одушевљење, које је у мени будило читање њених радова. Услед тога сам се врло радовала, кад ми је г. Ралстон иредложио да ме њој иредстави. При свем томе ја сам се колебала да-ли да то учиним или ие, јер у то време моје поштовање према томе „дару“ било је толико велико, да сам често била збуњена при самој иомисли, да се лично упознам са првом женом - књижевником овога века. Какво би задовољство пашла она у моме друштву? Заиста би јој изгледало смешно, кад би видела да једна руска студенткиња захтева да јој се представи. Саонштим г. Ралстону моју сумњу и размишљање, он је покушавао да ме охрабри, али кад му то није испало за руком, он ме онда светова да напишем неколико речи Жорж Елиотовој. Ја га послушах, и Жорж Елиот брзо ми одговори, да јој моје име није ненознато, више од годину дана чула је она о мени говорити од г. Хила, енглеског математичара ; од то доба вазда је желела да ме лично позна. Одреди ми једно

Од проф Др. Софије Коваљевске.

по подне, кад је могу посетити и сасвим иоверљиво са њоме говорити. Не треба да кажем, колико сам се сретном осећала, кад сам ово писмо примила. Жорж Елиот је још пре годину дана на мене мислила. На мало што сам дотле у животу тако горда била! Разуме се, да сам се заказаног дана у одређено време налазила на вратима мале куће „Јон Воде Рад“, где су становали г. Левес и Жорж Елиот. Једна мала служавка увела ме је у велики, прилично елегантно намештен салон, који је личио на све остале енглеске салоне без икаквог трага оригиналности. Р. и гђа Левес чекаху ме и пођоше ми на суерет. Искрено признајем, први утисак, који осетих кад бацих поглед на Жорж Елиот, беше неодређена нада, да сам се преварила, да то није била она, већ једна друга тако ружна, сасвим друкчије изгледала ми је но што сам је себи представљала. Ја њену слику нисам никад видела, већ г. Ралстон ми је казао, да није лепа, али врло примамљива. Правило ми је велико задовољство, да сам је у Фантазији онако огледала, како сам је највише волела видети, али *остварење је било потпуна супротноет. Једна стара, мршава жена са носом лепог облика, али сувише велика за женско лице, са дугачким енглеским зубима, који су мало преко уста стајали; црња хаљина од провидне материје увећавала је још њен ружан тен и мршавост тела. То је била слика те необично даровите жене, како ми се у првоме тренутку указала. Ја сам била сасма разочарана. Она ми се приближи и рече неколико добродогалих речи. Први звук њенога гласа новратио ми је опет моју Жорж Елиот. Нисам никад у животу чула симпатичнији и хармоничнији глас од њеног. Кад читам

Бр. 8. ЖЕНСКИ СВЕТ.

117