Женски свет

сав бол и горчииу, коју је онда оеећала, осети сада ноново: она је заборавила, где је ? и с ким говори, јер је и нехотице опет оне исте речи поновила: „Никад више!“ „Таква реч ? “ кликну господин Алберти, и у тај исти мах ухвати је заруку, иврео пољубац претиште на њену белу нежну руку. „Из ваши речи долазим само до једног закључка т. ј. да се мислите раставити, с вашим мужем, то ми даје слободу, да вам могу казати што сам давно осећао да вас страсно љубим и да веће жеље немам него кад би вас својом назвати могао.“ Ерна је као окамењсна стојала, пред њом је етојао човек, који је увек научен био да на тврдом земљишту стоји, и на једанпут угледа нред собом јаз . Сад јој је тек јасно било, да она никад озбиљно ни помишљала није на развод брака а још мање, да би на тако што и пристала. Постиђена сама собом, што је и могла дати повода, да јој један са свим стран човек говори о л,убави. На то извуче руку, која је још у његовим рукама била, и врелим пољупцима обасипана. Ерна поносито дигне главу и рече: „Свака ваша реч је увреда за мене, такву дрскост никад вам не могу опростити, јер држим, да вам никад повода дала нисам !“ Брзо се окрене, и оде. Банкар је непомично за њом гледао, јер ни сам није знао шта се све с њиме збива. Једно мујебило јасно, даје дознао, да између Родена и Ерне, није више оно, што је било, а то се и на њима опажало, и ако је он ту згодну прилику употребио, мисли, да није тако погрешио, што је оно казао, што је мислио и осећао. Није се смео усудити, да за Ерном пође. Ерна се опет натрау у салу вратила, у повра тку на један пут је нека несвест обузе, брзо се наслони на једно дрво близу ње. Главобоља беше све јача, да се једва држала-, музику није хтела ни да чује и једва је чекала прилику, да се уклони. У том прође један послужител,, и она га замоли, да јој одмах кола доведе, јер јој је јако нозлило. Чим је кући стигла, девојку није ни пуштала к себи, јерје желила сама да буде. Ноге је већ више нису могле носити, уморна паде на столицу. Жиле су јој куцале јако, са затвореним очима сећала се кобног дана, кад је лоз продала, па је пратила мислима догађаје који се за ово неколико месеца с њоме збише. Спаде јој вео с очију, и сама је увидела колико је

згрешила своме мужу Место да је признала мужу своју погрешку и даје за опроштење молила, она му је све више пркосила. Сад јој је све јасно било, да није узрок њиховог раздора био изгубљен новац, већ њена лаж, коју он није могао опростити. Савест јој је говорила, ал онаје силом сузбијала и сад с горким кајањем . иризнаје, да је са своје лакомислености нанела његовима велику штету, себн немир, а мужу част у опасноет довела. Дрхћућом руком новуче завесу са прозора. Као гато је оног првог кобног вечера видила свога мужа нагнута над књигом где држи главу на руке тако и данас тужно _ и непомично гледаше у даљину. Кад би му отишла, и своју погрешку признала, и молила да ми опрости, можда не би било још доцне, говораше у себи. Ваљда је још искра љубави остала у његовим грудма. И она је хтела њему да.пође али ноге је издадоше, није могла крочити, учини јој се као да јој стеже неко ноге ; покушавала је да виче Родена, ал на једанпут јој се магла навуче на очи и она обнесвесне и није даље знала шта се њоме збило. Тек после неколико дана дође ксеби; била је ноћ, кандиоце је тек слабо осветљавало собу и кревет у ком је она лежала, поред ње је седио Роден са уморним и заклопљеним очима. Ерна је хтела себи јастук бол>е да намести, лак шушањ иробудио је Родена. Први његов поглед учинио је, да се Ерна одма свега сетила шта се све с њоме збило: брзо довати његову руку и стиште је на своје усне па бризну у плач : „Максиме опрости ми, ја признајем, да сам згрешила. Опрости ми, ил ме пусти даумрем!“ „Умири сеЕрна;“ опомињаоје он, и лагано је извлачио своју руку изњених. „Немој се узнемиривати. Хвала Богу, кад је опасност прешла, и да си ти после таког дугог спавања до правог разума дошла.“ , „Шта је са мном било, како сам била болесна? Зар моја мати није дошла, да ме негује ?“ Заиита Ерна. „Није, Твоја мије мати иисала, да се боји те болести јер је врло прилепчива, ја сам јој писао да од тиФуса лежиш.“ „Ти се ниси плашио ?“ плачућим гласом рече Ерна!“ „Твоја је нарав помогла теби. Умири се Ерна па спавај : јер су лекари наредили да несмеш млого говорити.“ „Не ја морам говорити, морам да ти кажем,

142

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 9