Женски свет
свим равнодуптан према њој; Ерни није баш то годилО; али се није баш ни срдила, гата више ; особито кад је знала, да је муж у љеној близини, још се усудила са банкаром кокетовати, тек да би само у Родена изазвала љубомору. Роден пак ни јсдном речи 7 ни укоромне показа Ерни, да му је неправо оно ; што она чини. Озбиљан ноглед посведочио је, да јој само сваки нокрет и корак пратњ и да јенајмању границу учтивости прекорачила, онда би све за навек изгубљено било. Срца ово двоје младих људи с дана на дан отуђивагие се све више и више ; Ерни је ова хладноћа тако тешка постала, да се била решила ; да учини крај. Једнога дана тврдо се реши на то ; и кад је о ручку с Роденом седела, рече: „Ја би желела да идем прскосутра мојим родитељма; држим, да нсћеш имати против тога ништа? и „Ни најмање“ ; одговори Родендоста хладно. После мале почивке рећи ћеРоден: „Кад се мислиш вратити ? ‘ Ерна нешто нобледи. Он ме дакле вшпе не воли, шапутало је њено тужно срце ; он је тако равнодушан ; да му је свеједно или ја ишла нли остала код рвега. Неки зао дух гонио је да каже: „Никад више.“ И сама је морала ; кад је те речи изговорила оборити очи ; па није ни ггриметила ; како је Родеп побледио ; но глас му је са сви.\[ миран био ; кад јој рече: „Како ти је воља.“ За тим се одмах дигне и удалн. У магновељу ока хтсла је Ерна за њим да полети, да му објасни ; да она, није тако мислила као што је рекла, али стара клица јогуиства повратила се ионово. Кад он самније могао доброту и лепоту тако обожаване жене да упозна и оцени, он нека онда упозна кад је више не буде имао. Са обема рукама стиште слепе очи ; јер већ од више дана осећаше неки бол у глави; а сад је поче све већма болети, те оде у своју собу да се мало одмори, јер и онако је обећала, да ће доћи на један мали излет ; који је министар у својој гаумици приредио. Покушавала је да заспи, али није могла: чим би се што у предсобљу помакло ; скочила би ; мислила је ; даРоден долази, да се изравнају ; али сваки пут би се иреварила. Једва једном дође време да се облачи за излет, девојка уђе унутра ; а у руци је држала леп пукет од необичног цвећа. Милостива госпођо, ево вам шаље пукетго-
сподин Алберти ; пукет је ; као што ми његов слуга рече ; стигао баш сад из Иариза. Ерна задовољно прими пукет. „Велика би штета била ; кад не би милостива ишла на излет“ иримети девој ка. „А ко зашто да нејдем?“ примети Ерна зачуђено. „Јер ми је господпн рекао ; да вам кажем, да он не може с вами ићи.“ј Ерна се угризе за усне а из очију сииаше јој пламен од силне љутине „То онда морам сама ићи ; речеЕрна ; јер обоје не смемо Фалити.“ То је први пут било ; да је Ерна ншла у веће другнтво без свога мужа Свакијемогао опазити како Ерна са несигурним кораком улази у салу. Та силна питања, зашто и Роден није дошао, јако је мучише, сва је срећна била кад се већ одпочело играти и госнодин Алберти се указа ; н прву туру ; коју је њему обећала одигра. Није се неколико пута око сале окренула, кад на једанпут осети таки јак бол у глави ; побледи и нехотице се рукама за врело чело претиште. Кад је господин Алберти приметио ; он је запита да јој није позлило, она му само климну главом он је нонуди, да се ирошетају мало по башти ; јер у сали је и онако ваздух доста загушљив. Више силом је узе господин Алберти исмод руке и изведе ; у башту ; оде гдс суружс и јасмин богато просули свој мио мирис. ;; Алаје пријатно овде ; “ прнмети Ерна удишући ваздух. „Врло иријатно милостива; лети неби требало забаве приређивати у затвореном иростору“ примети Алберти: „Кад будем ја приредпо забаву, коју мислим скоро нравити, онда ће само у слободи бити.“ „Милостива смем ли иа Вае р%чунати и могу ли се надати да ћете ми својим присуством улепшати забаву?“ „Ја“ ; рече Ерна, каоизасна тргнута „Не ; ја путујем сутра мојим родитељма?“ ;; Онда ћу гледати да моју забаву за други пут одложим ; зар најлепши украс да ми недоетаје. Ја се надам ; Госпођо, даће те се Ви што скорије вратити. ?“ „Не ; тако брзо а ; рече Ерна. Са зажареним очима гледаше господин Алберти Ерну ; која је још наслоњена била на његову руку. „Кад се мислите вратити Гоепођо ?“ са дрхћућим гласом је запита. То исто питање, је ; данас и њен муж ставио ;
Вр. 9. ЖЕНСКИ СВЕТ.
141