Женски свет

поступака ту на једанпут наступа смрт и измирује све. „Ви у неколико имате ираво“, одговори ми Жорж Елиотова, „али зар нисте вшпе пута то исто и у обичном животу посматрали. Ја мислим, да је смрт много логичнија но што се представља. Кад положај постаје тако тежак да се не може сносити, кад се не може да нађе више ни какав излаз, кад разноврсне дужности које се имају ступе у несавладљиви сукоб једна с другом, тада наступа смрт и отвара пут, који измирује што се дотле није могло измирити. Помисао на смртдајеми честомоћ да живим. “. Од то доба мислила сам више пута на овај разговор и то последњи, који сам имала са Жорж Елиотовом. Једне недеље после овог нашег међусобног бавлења дознах немилу вест, да је преминула најдуховитија жена овог века после врло кратког боловања, тако рећи за неколико часова. ЈБој је као и њеним јунакињама дошла смрт брзо, непредвиђено, баш у том треБеоград. нутку, кад је изгледало, да јој живот спрема један тежак, можда и неразрешим ироблем. Она је имала снаге да пркоси таковом положају у животу, који је био много тежи и необичнији но ни један од њених јунакиња. Кад се већ решила да веже своју судбину са једним човеком, који је био тридесет година млађи од ње, она се је тада усудила да учини један необичан психолошки опит. Тренутно беху обоје задовољни и срећни, али је ли могло тако остати? Да ли би био сам дух довољан да изједначи разлику годииа старости? Може ли страсно обожаване дара једне жене испунити љубав једног човека и накнадити му земаљску љубав? То је био веома оштар проблем. Ко може да каже, какво би решење на ово дао живот? Али смрт је дошла у згодан час, она је била нежна и милостива према духовитој жени. Отргнула ју је нагло неоставивши је да пати. Ја сам често мислила на њене речи: „Помпсао на смрт даје ми моћ да живим.“ Превела К. X.

РЕЧ САМРТНА - НА ПОГРЕБУ.

госпође МАРИНКЕ удовице М. ЂOНЛИЋА благајкиње „Добротворне Задруге Српкиња Велико-Бечкеречкиња“ говорила госпођица Вукосава Пејића. дне 16. августа о. г. код св успенске цркве вел. бечкеречке*)

Ох, ала је етрашпа, немилостива смрт, кад јој се болесник у болести тепткој иада и пбда, јер јој се отети не може; куд II камо страшнија је, немилосрднија је самрт дрна, кад напречац рупи и изненада сатре драг и мио живот у најбољем расцвету! . . . „Синоћ се разговарах с вами поје света песма на опелу, у име покојних синоћ се разговарах с вами, и радовах се животу и свету; и радости живота делисте самном заједно . . . и напречац ево наиђе на мене страшни час смрти; и ја идем на нут, куд се вазда иде, ал откуд се нико више дома не враћа ! „Заплачите за мном, другарице, задругарке, чланице и пријатељице, својто и *) Види Читуљу у овом броју. Уредн.

родбино заплачите и ожалите ме, и целивајте ме пољупцем последњим“ ! . . Тако тугује песма црквена. И туга тугу нам изазива за милом и непрежаљеном покојницом: оснивачицом, задругарком и благајкињом „Добротворне Задруге Српкиња Вел. Бечкеречкиња“ госпођом Маринком Ђонлића, родом Стојковића. Смрт је прека задеси и у црно зави својту и родбину да кука за њом довека, и отрже је задрузи овој добротворној да жали за њом, док је годе. И „без збогом и без опроштаја“ драга и мила покојница „од нас се утаја“ леже у раку ледену, кућу немилу, пре времена ! А како је леп овај свет! . .

Бр. 9. ЖЕНСКИ СВЕТ.

133