Женски свет

Ова вест учинила је на ме врло болан утисак. Жорж Елиотова била је у мојим очима обвијена таковим величанственим ејајом поезије и величине, да нисам могла себи представити, да мој идеал може ма на који начин кадгод помрачити; али била сам тврдо уверена, да је не могу више онолико поштовати као до сада, пошто је учичила такав корак. Једна шесдестогодишња жена, која се удала за човека од тридесет година, то је необична помисао, да се човек тешко може упустиги у размишљање таковог абнормитета. Ја нећу овдеда покушам ову ствар да објашњавам, прећутаћу да браним у опште овакове неприродне везе, али ради саме истине морам ипак рећи, ма колико да се је ово неприродно показивало, кад сам видела Жорж Елит-ову са њеним другим мужем, њеп брак изгледао ми је сасма ириродан. Објашњење лежи може бити у томе, што су они обоје изгледали тако просто и тихо срећни. Срећа је нешто пгго се даје познати, њоме се не може играти, а права срећа, срећа, која има доста у себи самој, која сујету убија која равнодушно посту • па против мишлења других, која одважно ноказује своја предузећа и у пркос светском смешењу, таје тако ретка и достојна зависти, да се мора поштовати и чудити јој се, па ма је у животу и у необичном облику срели. Жорж Елиотова беше се променула врло мало за ових седам година, од како је нисам видела. Није ми изгледала старија а и мање ружна но први пут. Можда су биле узрок ових седам година, за које сам и ја била старија, те сам је са мање критичнијим очима посматрала. У осталом она је била она иста мала женица као и пре са добрим, озбиљним, болешљивим изгледом и примамљивим гласом. Није се трудила ни најмање да се покаже млађа, но што је била, а није имала ни трага од „заљубљене жене“, на коју се и нехотично мора мислити, кад се чује о тако неприродном браку, као што је био њен у самој ствари. НВен муж, г. Ерос биојеврло леп човек, чисто англо-саксонског типа: лепог стаса, свеже боје, отворено кестенасто а мало коврџасте косе. Лице су оживљавала

два мрка, врло симпатична, бистра и верна ока. Усне беху необично фино обележене. Његова цела појава чинила је веома леп и пријатан утисак. Жорж Елиотова ироменула је свој стан одмах по удаји. Сад је становала у сопственој кући. Соба, у којој ме је примила, била је прилично велика, намештена као књижница. Једно мало канабе, неколико сасвим ниских наслоњача и много књига књига, где год си погледао. То је био миого ленши оквир за њену појаву, него онај хладни, обични салон, у коме сам је ирви иут спазила. Она ми рече, да је то најмилија соба супружника, у којој су они проводили готово по цео дан. Њен муж и она правили су утисак два нежна пријатеља, која се искрено љубе, који имају исти укус и исте интересе, од којих се млађи стариријем необично диви. Говорили смо много о старој и новој књижевности, и у томе је дошао говор на њене сопствене радове. Она ми је између осталога причала, да чим какав нов рад изда на јавност, одмах за тим добије множину писама од непознатих лица, која јој понекад савете дају или себе саме замишљају у оним карактерима, које је она изнела у своме раду. „Кад сам н. пр. Miđdlemarcli ииздала,а а , рече ми она, „нојаве се три Доротеје, које ми честитаху, да сам погодила њихове најтајанственије мисли. Ја умолих сваку од њих, да ми пошаље своју слику, али морам да признам, што се тиче њихове спољашности, не беху ни најмање слични са мојом Доротеом, коју еам ја себи представљала. Као протпвност овоме, добих од једног старог господина писмо, у којем ми јавља, да он има две кћери, и кад је нрочитао опис „РозамундинД он је себи уобразио да ја мора бити да познајем њих Ово неналазим да је било иоле ласкаво за његове кћери!“ Ја рекох Жорж Елиотовој, да има негато у њеним романима, иротив чега би одсудно говорила, а то је: да њена лица скоро сувише рано умиру. Баш кад је психолошки заплет најзамршенији, кад читалац са нестрпљењем очекује да види, како ће живот да развије последице добрих и рђавих

132

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 9