Женски свет

вића, Јелиеавета Угринов, Даница Пејиновићева По ф. 1.20. авр. г. ЈозеФ Инкеј, Панта Л. Јовановић. Никола Ј. Поповић ; Петар Јовановић посласт. По ф. 1.40. н. Митаи Даница Казан. Поф. I.— авр. госп. Церјак, Јулка Надбантић, Зорка Симуновића, Никола Вујатовић из Загреба, гђа. МаријаКошутићка, Марићка, Јустина Пајића, Георгевић и Летић, Др. Каменко Суботић, Јелисавета Пантића из Грка, Ана удова Јанковића ; Јован Спајић; Мирослав Спајић ; Станковић и Шљивовачки, Терезија Бира ; Милева Стојановића ; Љубица пл. Милекића ; Милева Вучанова ; Павле Чалић, Пера Бојкић ; Кристина Васиљевића ; Мара Јоановића ; Паулина Милића ; СоФија Живковићева ; Др. ЈозеФ Шолц ; Душан С. Јовановић Др. Никола Вујић ; Маша Панајотовић, Марија Драгутино-

вића. По ф. —.70 н. Милутин Вражалић, Веселин Гајић ; Никола Бреберин. По ф. .60 н Глиша Говорчиновић. По ф —.50 н. Јованка Рогожарска, Милева Давидовац ; Марија Филиповић, Марија Ник. Марића ; Сава Видаковић. По ф. —.20 н. Вучко Ђукић ; Драгољуб Ребић, Александра Василића ; Ђока Живановић, Душан Поповић шумар вежб. Мирко Жирић, Јоваи Јоановић грунтовн. ; Коста Мариновић ; Ана Костића; Ђока Савић ; Ђока Васић ; Н. Н. Душан Радак, Јулијана пл Тапавица. Укупно прилога ф. 104.90 н. и од ироданих улазница ф. 123 80 н. обоје укупно ф. 228.70 н. одбивши трошак ф. 79 25 н. иритиче чист приход од забаве ф. 149.45 н

ПЕСМЕ.

ШТО ТИ ЛИЦЕ БЛИЈЕДИ....

ЈЕСЕН.

Што ти лице бл'једи мој блеђани цв Јете ; Што ти чело ведро облак туге скрива? Гlлам ; што душу моју некад сагор’јева Сад се гаси тихо сред твог ока жива . .

Већ јесење сунце греје ; Слабији је негов зрак 7 Лишће жути и оиада, Гле ; јесењи сетни знак! Не чује се из шумица Преумилних тица пој ; Све је тужно све је сетно Ко и овај живот мој!

Нови Сад 20. Августа 1896,

Јер ни једно сунце нема толко сјаја, Да освјетли пустош у срца дубини М пустош у души . . . иза твога ока Што оста у ноћи и бескрајно.ј тмини

Јован А. Дучић.

Увенућеш, видим ; пре евоје јесени ; Захуктали удес страшном вољом лети*, Вечну тугу cßoiy оставићеш мени А моје спокојство собом ћеш ион’јети.

Увенуло шарно цвеће ; Милих ружа нема сад ; Још је тежи још је већи У мом’ срцу горки јад! Умуко је у пољани Већ тежака јасан глас ; Шум ветрића тихо збори: „Милих дана ирође чае!

Смиљка Станојевић.

Бр. 10. ЖЕНСКИ СВЕТ.

155