Женски свет

малим, нежним размирицама, које су тако бурне, а опет тако кратке ; оне постану из најневероватнпјих и најразличнијих узрока, али се у свакој прилици свршавају једнпм пољупцем. llа ипак је слика ова мало по мало окупила око себе приличан број гледалаца; могло се приметити, да су је многи већ узели у своје приватне збирке. Кад би човек приступио познатоме углу, нашао би онде често цигло једну особу, где је утонула у дубоком размишљању. Било је људи веома различитих, али пред овом сликом добили би сви исти израз лица; чинило се, да слика одсјајива некаким бледим и жућкастим сјајем. Кад би се онда већма приближили, гледалац би се обично удалио: чињаше се, да у једно исто време само један може уживати у овом уметничком делу, да је човек са том сликом најрадије на само. У једпом баштеном углу, баш уза високи зид стоји отворена сеница. Начињена је једиоставно, од зелених летава, које са зидом праве велик свод. Сеница је сва покривена вињагом, која се са леве стране пење на сведели кров, те са десне пада у дугим великим загранцима. Позна је јесен; сеница већ нема свој густи зелени кров. Тек некоје гранчице вињагине задржале су још своје лишће. Пре но што ће и оно попадати, дарива га лето пре растанка свима бојама, које су му још преостале ; као лаки снлети од црвеног и жутог цвећа виси оно још неко време, украшавајући башту сетном јесеном дивотом. Наоколо по земљи лежи увело лишће, баш испред сенице навејао је ветар најлепше од тога лишћа у малену, округлу хумку. Са дрвећа је лишће већ попадало, а на једној голој грани седи баштени певач загаситих црвених прсију и с&м је као увео лист те неуморно понавља мелодију, које се још од пролећа амо опомиње. Једино бршљан даје слици мало живота. Јер бршљан је као и брига, он је и лети и зими подједнако свеж. Он промили са својим меким гранама кроз најмање пукотине, кроз најневероват-

није отворе, па тек кад нарасти и ојача, видимо, како се неће више дати истребити, како пеумољиво даље продире, да разори целу зграду. Али је бршљан и као брига од доброг одгоја; он покрпва своје развалппе лепим лишћем. И људи се смеју весела лица, као да не знају, да живе под руинама, које покрива сами бршљан. Посред сенице седи млада девојка на сламној столици; обе јој се руке одмарају у крилу. Главу је сагнула доле, а на њезину леиом лицу види се чудноват израз. Није то бол нити гнев, још мање обична срдња, што се огледа у њеним цртама; не, то је више неко страшно, горко разочарање. Изгледа, е види где јој пешто гине, а нема снаге, да то спречи; тако као да и њој хоће нешто да свене. Он, који се руком наслонио на њену столицу, појима већ, да је ситуација постала озбиљнијом, него што је мислио. Покушао је свима средствима, да отклони свађу, којој је повод тако ништаван био, па да је ману у заборав; приповедао је разум, а покушао је и шалом; молио је за опроштење, понизио се можда впше него што је и хтео —; али све у заман. С тога се са много зебње наже над њом. Ти знаш, колико нам је у истини стало једно до другог. А зашто се онда завађамо тако лако, иа смо једно другом тако зли ? Али, мила, цела је ствар с почетка тако ништавна била. Па баш зато! сећаш ли се, шта смо све рекли једно другом? како смо се натецали, не би л’ само изнашли речи, о којима смо знали, да ће нас најљуће зајести? 0 да сам и иомислити могла, да ћемо међусобно познање једном на то употребити, да изнађемо места, где ће нас зле речи најдубље озледити!! и то ми зовемо љубав! Драга, не узимај то тако озбнљпо одговори он, а глас му при том дође много тишији ма како се људи волели, буде, ипак тренутака, када се у чему не сложе; то тек не може друкчије бити. Ипак, ипак! повиче она мора да има љубави за коју не постоји свађа, или сам се и ја и ја можда

174

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 11.