Женски свет

Најзад ваља узети у обзир и и нд ивидуалност становникову и на што су просторије индивидуално одређене Стан је некако наша шира одећа па нек се у њему огледа особеност газдина и нека му уреиге његов карактер, била то сад озбиљност или ведрина, била простота или отменост, једноставност или сјај, топлота или хладноћа. Ставиће се још и друге погодбе те ће се допустити или биш и наредити и друго што шта према тому, јесу ли просторије одређене да буду собе за друштва или за спавање, за мушкарце или за женске, за салоне или за трапезарије. 0 чему се овде говори, није дабогме права кућа, стан као дело архитектино, него је то украс унутрашњих просторија, посао бојадисара, декоратера, столара и тапетара. Пре свега се овде има на уму оно, што зависи од укуса и од изборн становникова, што зависи од наших промењивих жеља и потреба. Не може до душе нико порећи, да у највишем уметничком схватању цела кућа треба да је као од једнога кова, да се спољашност и унутрашњост мора сдагати те њих обоје тек да морају дати потпуно уметничко дело. И према томе треба да је то уметничко дело изашло из главе једног уметника, претпоставивши, да је дорастао тако јединственој па ипак тако многостраној задаћи. Но ми не живимо у идејалним приликама, а јава је са свим друкчија. Да се и спољашње и унутрашње спроведе уметничка армонија, може се само онде захтевати, где је кућа искључиви стан и искључива властитост једне породице, а не по касарнама наших модерних великих и средњих вароша, где је склоњено толико одељених ексистенција и породица. У Енглеској је до душе већином правило, да породица има своју кућу за себе, па ипак Енглез пренебрегава спољашњи украс, до спољашности му није ништа стало, те што декорације и уметничке опреме хоће да узме, то употреби искључиво за лепоту унутрашњих просторија. ПГто је на пољу на кући, то он не види, а за свет по улици не зида Енглез. Има ту нешто безобзирности, то је истина но свакако је то паметније него обраљно, богато декорована спољашност са го-

лим дуваровима унутри и са јадном опремом. Та одела, која се има овде на уму, одела унутрашњег украса од посла и задатка архитектина са свим је могућа, јер постоји; чине је прилике времена, а те ми не можемо изменити. Они случајеви, где је архитектино дело зидањем довршено, те задатак унутрашњег украса падне на друге снаге, на одлуку самога становника, ти су случајеви куд и камо претежнији. У оно мало ретких случајева, где се даје прилика да се све савршено уметнички изведе, може свакако уметник своје дело почети и довршити једипствено у истом духу. Но мора се признати, да и ту може бити претеривања, те човек то једииство мора схватити у правом и разумном смислу, а не као уметнички или археолошки педапт. Кућа и стан треба да су уметнички украшени, но тек не треба да су уметничко дело у највишем, у монументалном смислу. Уметничка армонија оснива се на два момента: на бо ј и и на обли к у; и код једнеи код другога претпоставља се јединство, склад и слагање различнога. За обичан поглед, може се рећи у опште бо ј а је при удешавању и украшавању стана још од веће важности него облик. Боја чини први и највиднији утецај, њом се могу погрешке у облику и ако не сакрити, но тек покрити. Ма да је редак дар, моћи себи дати рачуна о Финијем дејству боја, ипак је осећај за колористичке омашке и дисармоније општији, него за омашке у облику, за које већ треба неко знање, на да их човек може пресудити. Боја је оно, што пре свега даје карактер стану и њоме можемо тај карактер начинити по својој вољи. Бојом можемо учинити да соба изгледа ужа или шира, нижа или виша. Хоћемо ли собу да начинимо озбиљном или ведром, голом или богатом, једноставном или сјајном, хоћемо ли дајој дамо удобности, појезије, хладноће или топлоте, хоћемо ли себи да створимо кутић, где ћемо се у миру одати својим сањаријама, станиште самоћи и мирну премишљању или станиште разоноди п друштвености прво ће нам и последње средство бити боја. Боја је вила чаровница, која доноси добро и зло, радост и сунчану светлост,

164

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 11.