Женски свет

суморност и тугу, но нпкад не остаје равнодушна нити допушта да се с њом равнодушно поступа. Она одбија и привлачи, набавља удобност, диже допадање до усхићења, али недопадање до страха и ужаса. Ко тражи њене дражи, тај се не сме, по данашњем правилу и даиашњем укуеу у бојама, показати слабуњав инејуначан, него јој мора на супрот донети емелост као и онај, који хоће лепоту да покори. Омелости стаје први корак, избор главне боје. То је одлучна боја и та води уметника за остале, које за њом дођу, у консеквенције. Ипак је његова слобода у избору боја толика, да му је са свим остављено на вољу да може одабрати све што му је потребно, па да се створи игра пуна мелодије. И ако према томе на боју, на декорацију бојом морамо највећма пазити, то се ипак с тога, јер неједнакост у облику опажа само вешто око, не сме иикако пренебрегнути јединство и истоврсност његова. То једин ст в о обл и к а не мисли се да буде какав одређеи историски стил, не једаи од оних, који су некад имали значаја у историји уметности. Човек може изрском не узети у обзир грчки, готски, ренесанс-стил и каквих ти ту још нема, па ипак искати јединство, гата више један стил или чак и ст и л у опга т е. Стила може имати цртеж, декорација, суд, а да не припада ни једној од оних многоименованих умстничкпх епоха, било да је оригинал било да је копија, као што и слика има стила, па ииак ие мора бити створена по укусу овога или онога мајстора, овога или онога времена, ове или оне школе. Стил је пдеалисање предмета, армониско слагање облика са средством и смером, слагање предмета са самим собом, са својом идејом. Суд има стила, ако је на савршен

начин оно, што треба да је, ако је тачна конееквенција свом опредељењу и ако то опредељење са несумњивом јасношћу носи на челу. Са тога гледишта може најпростији и најбогатији суд, најпростији и најсјајнији стан имати стила. Турски диван н. пр. јесте намештај пун стила, ма да не показује ни најмање дрвета, на којем би се исказивао одређен стил, ма да или можда баш за то, што нема одређена, оштра облика. Нараштај уметника или уметничких занатлија, који су уверени о истини тога принципа, показаће стила у свему, што ради, а читава епоха, која за ту истину не зна, исто ће тако стварати све само без стила, па и ако јој (као н. пр. осамнаестом веку) човек мора ириписати неки заједнички стил, управо неку заједничку маниру. Данас се у свим модерним уметничким делима изгубио стил, јер се свет одучио, јер је сматрао за еувише малено, да за предмет нађе прави облик; све је свет хтео нешто ново и необично. Најзад се онаметио, но потражио је помоћ један у старих Грка, други у готике, трећи у рококо-у, место у самим стварима, у нашим потребама, средствима и смеровима. На том се путу дошло дотле, да се стали аФектовати туђински начини и више се пута испомогло најкукавнијим средствима, па се мислило, да се бог зна шта урадило, кад се узело неколико палмета или по неколико готских Фијала и бокала. Што се овде тражи за модеран стан, та врста стила није ништа друго, до идеалисање стана, улепшавање и онлемењавање на основу истине, јединства са самим собом, средетвом боје и облика. Кад се човек тога држи чврсто, према многим ће се заблудама, каквих их има дан данас, у многим питањима са сигурношћу знати наћи.

ПРОЗА ЖИВОТА.

(Из бележака једне жене.)

Баш сад дођох од моје сироте пријатељице Марије. Да грдне несреће! Смрт јој отрже њеног доброг мужа, у најлепшем јеку његова рада, из најлепше породичне среће! Да—ли ће битп у стању издржати ту несрећу? Да само

не малакше од те силне бриге и жалости? Ох 7 жалост је сувише нагло породичну срећу потисла! Изгледа, као да је срећа, која се на њу смешила, изневерила! Разуме се по себи, да се сиротица сасвим

Бр. 11. ЖЕНСКИ СВЕТ.

165