Женски свет

„Е, така су та стара господа“ прекиде га адвокат горко. „Место да су судије, они држе нридике. Но, па како се свршила та ствар? Јесте ли се држали онако, како сам вам казао"? „А шта сам знао радити ?“ одговори Прохаска уситњено. „Господин судац нам је тако од срца говорио, и онако некако у шали, да смо напослетку и нехотице, онако иола у смеју, пружили једно другом руку ц . „Но! Jleno сте израдили ц ! повиче адвокат, и ходао је оштро по соби. „Зар ви тако слушате мој савет ? Па на што га онда иштете ? За што онда тужите ! И за што правите тај трошак? — Али истина, ја сам сметнуо с ума, да сте се ви верили. Зашто вас господин судац није одмах и прстеновао“ ? „Та, оно како да рекнем, готово и јесте. Кад смо ми пружили тедно другом руку, он рече онако у емеју, да би ми и на другом месту требало да пружимо руке, па би сва неслога и свађа на мах престала. И онако смо једно другомприлика. Ми смо после тога отишли кући, свако другим путем. Идуће недеље био сам у цркви у М. па је господин капелан тако лепо придиковао о слози и љубави к бдижњему; сунце је тако весело сијало кроз велике прозоре, на по* злаћене слике и руже у олтару, на школску дечицу и на остали народ, да ми се нешто срце отворило. Па кад сам преко поља ишао кући, кад сам видио, како се божји благослов излио на усеве, кад сам видио оне бубице, мушице и леитирове, како весело лете и зује, онда ми је и нехотице пао на памет добри савет старог господина судца. И што сам даље ишао, то сам све већма осећао, да би жељени покој најпре

добио, и вечите расоре најпре ирекинуо, кад би се оженио са Врхцабовом. Онда сам промислио, да ова није ни тако ружна, да је добра газдарица, а наше се куће сучељавају. У таким мислима доспем до гостионице. Ту станем, уморан и знојаван, па погледим на то пријатно здање, како се лоза до крова попела; погледим у багату, како се напред лепо расцветао сунцокрет, гледим у авлију, па ми се нешто стужи. Док је моја покојна била жива, и код мене је било тако. У тај пар спазим Врхцабову баш пред-а-мном на прозору, где залива цвеће. Кад сам је тако изненада опазио, а ја се и нехотице машим капе, и она ме отпоздрави исто тако љубазно: „Помоз’ Бог, комшија! Зар нећете свратити на чашу вина ? Ја уђем у гостионицу — и — и — “ „Па што сте онда дошли к мени ? Оћете ли да вам начиним брачни уговор“ ? „Не, због уговора ћемо доћи ових дана обоје заједно овамо. А сада ми је нешто друго на срцу“. „Па хајде, реците“! „Ми смо се већ удесили за ствари, што ће бити наше заједничко добро. Моја будућа њива сучељава се, — као што знате — с оне друге стране са њивом онога мајстора Мареша. А то вам је опак човек — та знате његова је њива на тој страни, па је начинио — знате — ногоетуи кроз њену њиву — “ Лице адвокатаво се разведри. „Чекајте, газда, полагано ц рече он. „Морамо све ио реду нааисати. Чекајте, за тога препреденог Мареша морамо зарезати оловку. Тако ! Овде дакле стоји — или је бар етојала јабука, а овамо даље и т. д. — “

КОВЧЕЖИЋ.

ГЛАС НИК.

Ц. и нр. заједнично министаротво , послова Босне и Херцеговине, издало је позив на прикупљање прилога на пострадале од поплаве у Босни и Херцеговини. У позиву овом цртају се страхоте које су наишле на бедно становништво усљед поплаве, и умољавају ее сви они, којима je на срцу несрећа невољника, да приложе ма како смерни дарак, који ће се најзахвалније примити и предати на евоје одређено место.

Прилоге примају уредништва листова, тако исто и ц. и кр. заједничко министарство у пословима Босне и Херцеговине у Бечу 1. Johannesgasse 5. У прошлом броју донели смо објаву прославе двадесетогодишњег опстанка субошичке доброшворне задруге Сракиња. Сада је изишао позив на прославу, која ће се држати на појутарје нове године 2. (14.) јануара 1897. У свечаној седници ће говорити г. Антоније Хаџић почасни члан задруге, и изнеће 20-годишњи рад

Бр. 1. ЖЕНСКИ СВЕТ.