Женски свет

Панчево.

Сад не певаш више мајко. . Не чујем ти гласа мила, Место несме, тешка туга Око твог се срца свила Живот ти је тежак био, Препун бриге, туге, ваја, Јуначки си све сносила Бев и једног уздисаја. Само кад је у мом оку Суза туге затрептала,

И твоја је душа мајко Тешким болом задрхтала. У топлом смо загрљају Налазиле тузи лека, У том часу .. . зачула сам Ону песму из далека. Мислила сам, да сам опет Мало, срећно дете таоје, Што налази тузи лека На грудима мајке своје.

Даница Чакловић.

БАДЊЕ ВЕЧЕ.

Знам, да ћеш се зачудити, од куд се тноја стара заова наканула, да ти лепоте Лапада описује, — ти»< више, што знаш, да ми је писање мрзак посао од увек био, да ia с тога немам сиреме, што је нужна за писмени израз мисли и осећаја. . . . Но, свако чудо за три дана веле наши — и зато се журим, да ти ма и бледу слику ове величанствене природе пошљем, која на мене тако силно утиче, те сам се и пера латила, да себе понизим...; јер износећи њену величину, а не имајући за то снаге, — износим своју ништавост. . . . Али ти, која у салашу уживаш, у скромној лепоти његове природе, — ти ћеш и ову слику твојом маштом оживити, твојим срцем загрејати; она ће у одсјају твоје лепе душе у свежим бојама сијпути, — и заго је теби шаљем Сећаш ли се, драга Маро, како си ми једном рекла, кад смо се по салашу шетале: Нејди Савка у Дубровник! — Остани код мене, та не може ни тамо ленше бити ! . . . Зар није ова Бачка море од равнице, — а шеница и кукуруз, зелени, — златни вали, кад lx ветар затала са. . . . ! — Па како тад кроз то поље шуми, какви мирис струји, . ... ш тајанствено миље у нами буди, — ... зар не мирише као мајчина душа, кад одојчету рану пружа — — ? ■— а видиш онај салаш тамо, то је галија па том су вом мору, — бели зиди — бела једра, а ђерам — катарка . . . . ! Тамо ти опет *) Из писма гђи Мари дра Полита-Десанчића.

поглед вуче оне дивне ливаде и шуме, убави Срем, . . . са китњасти брегови, . . . . та и наше је небо плаво, и љупко се смеје .... гледај само, како јарко сунце у то зелено море тоне —! Право имаш Маро рано! Свуд је дивна божја природа кад кроз око срце гледа . . . ~ па тако је и са салашом и Лападом * * * Лапад је најлепши крај у околини Дубровника, ал звмус се овај у чаробном облику показао!. .. . Каменита брда што се у Херцеговину пружају, беху снегом покривена, . . . а кршни висови тих горостаса, о крје се одсјај сунца силно одбија, блистали су као драго камење, са којим се ова дивна природа окитила. . . ! Ниже доле све зелено; а тамо горе плаво небо, на западу море грли, и тихо о својим тајнама шапућу. . . . На лаком ветру светлост трепти, и сјајне прелива боје, као меке таласе преко брда и долина, преко огледала, што се морем пружа и страхоте му крије, док га бура не разбије. Јарко сунце спустило зраке, те небесне жице затегле се за морске капљице, а виша их сила вечном армонијом креће у славу божију! .... И овај кутић земље, Лапад, је храм

4

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 1.