Женски свет

РАЗНЕ ВЕСТИ.

има већ сад 1900 претплатника (до сад заиста што не чувено!) Само се до сад не штампани радови примају. „ђачни погреб“ од Јована Поповског, посвећено ђацима за декламовање. У Вршцу, 1897. Штамиарија Милана Петка Павловића. Цена 10 новч. Пошто се много гражи ова дивна песма, јер се врло радо слуша као декламација, то ЈУ Ј е г > Павловић прештампао. Препоручујемо родитељима и учитељима, да је као добру лектиру даду деци на читање и декламовање. Ко пошље марку од 10 новч. шаље му се са плаћеном погатом.

Шенсни ручни рад. У Бечу поетоји школа за изучавање вегатачког веза, који је изумела гђа Обермајерова. Та школа постоји од лане (15 Bezirk, Schonbrunnerstrasse 14), а стоји нод управом напред споменуте госпође. И ако је ова грана индустрије још нова, инак )е млогим женама и девојкама набавила зараде. Исти рад је свуда на индустријским изложбама одликован премијама. 0 томе раду је издала поменута гђа и књигу под насловом „Die Technik der Kunststickerei". He би било згорег, кад би које перо, које се у томе раду разуме, упознало из ближе читаоце „Женског Света“ са том врстом рада.

ЛИСТАК.

ПРВЕ ЉУБИЧИЦЕ.

(МОЈОЈ ДОБРОЈ ТЕТКА МАРИЈИ НА ДАР.)

Мајчица сеђаше крај прозора и гледаше у врт, где се њезина унучад играху лопте. На њезину благу лицу огледа се неко тихо задовољство, нека блага срећа. Деца скакутаху весело ио пустоме врту а лопта лећаше хитро из ручице у ручицу. На једаред застадоше. Најстарије, девојчица од својих 10 година беше се сагнула и као да нешто тражи по земљи. За тили часак она се усправи држећи у руци неколико љубичица. Сва се деца < кунише око ње, а она им свима мећаше под нос љубичице, да их омирише. Беху то ирве љубичице! Деца као да се нешто саветоваху, јер за час се иодиже жагор, али се брзо примирише, пошто им она најстарија нешто предложи. Радостан усклик беше одговор на њезин предлог. За тим се сви упутише маЈчицину прозору. Старица одиах отвори прозор и промоли главу кроза њ. Девојчица пружи јој љубичнце. „Гле, мајчице прве љубичице!“ рече поносито, што је она прва нашла те миле веснике цветнога прамалећа. Мајчица узеде љубичице и у замену за њих поклопи деци неколико јабука, те обе странке беху задовољене. Деца се опет повратише игри. Мајчица сеђаше и на крај прозора и гледаше љубичице. Бегае се задубила, у мисли. Кроз отворени

прозор продираше мек, пролетњи ваздух, а сунчани зраци несташно завириваху у собу и у душу старичину. Све ово дочара пред старицу слике из давне прошлости, слике скоро заборављене, па ипак тако миле, тако пуне чари. И старици се учини, е је она још она девојчица од некад. Виде пред собом евоју болну мајку, осети њезину меку руку, њезин благи uoглед. Мајка њезина седи у постељи, беља од узглавника, којим је подупреше, а она донела мајци својој прве љубичице. Мајка их гледа сузним очима, та оне су за њу весник последњег пролећа, последње наде. А она, још мала и неразумна, не може да појми мајчину тугу, него зачуђено гледа час у љубичице, час у мајку своју. „Зар се ти мајчице не радујеш овом лепом цвећу?“ пита она мајку, а мајка се кроз сузе смеши, трудећи се, да умири своје чедо. Старица уздахну и слика се промену. Она је сад већ одрасла девојка. Њезин сусед Иван, дошао је, да проведе, код куће ускршњи одмор. Оиа је у великом послу, јер од кад јој умремајка, она управља целом кућом, она се брине за све. Баш је велики петак. Она се жури, да обојадише јаја пре вечерња. Журно носи пуну саћурицу јаја у кујну. „Куда се журиш, Милка?“ зачу се Иванов глас и она сва претрну.

Бр. 3. ЖЕНСКИ СБЕТ.