Женски свет

Римљана у почетку њихове моћи. Кад се држава почела снажити, жена је, истина имала више друштвене слободе, али за то толико права као и Јелинка. За време ца ревине добила је жена право наследства, али она није могла сама себе заступати. Н>ено беше да ћути. Отац или муж беху неограничени господари над њом и њихова воља је важила пред законом. Тако је женскиње етајало и код осталих старих народа, као Вавилоњана, Асираца, Јевреја, Иедијанаца, Хииеза и др. У прошлости беше се стално утврдила та мисао, да су женске за то и једино за то, да раде и служе. И само женскиње је било измирено са тим својим одређењем. Није ни помишљало да би могло друкчије бити, те је робовало и не осећајући у збиљи да робује. И у нашем народу има и данас трагова тој некадашњој жен. кој потчињености. Многи наш човек из народа још и данас нити ће ићи нити седети упоредо са женом, него ако иду пешице, он иде напред а она за њим, а ако пак иду на холима; он седи напред на седишту, а жена иза њега, често на голим даскама. Али противно томе виђа се данас, и ово је чешће него оно нрво, да мушки и иду и седе уноредо са женскима и не ће се дуго забавити. да ће бити и код њих га лантерије, те да женске одликују и почаш ћу с десне стране. И шта је разбило овде те предрасуде? Ништа веће него закон, који је прогласио личну женску слободу и равноправност са мушкима пред судом, а нарочито у економском иогледу. Хришћанство је донело нешто више слободе женскима, али ипак не потпуну једнакост са мушкима. Томе је то узрок, што се жена по прабаби Еви сматрала за заводитеља. Још у VI. столећу после Христа било је женскиње толико потиштено, да се како један културни повесничар спомиње у граду Махону на сабору озбиљно претресало: јесу ли жене потнуна људска створења и да ли имају душу ? И само с незнатиом већином примљене су женске за људска створења с душом. Ово нитање колико је чудно, толикО се ипак даје разумети за оно доба. Жена се могла примати и давати као каква ствар, дакле

пошто није имала своје воље, сумњиво беше некима да ди има и душу. То беше дубоко и мрачно ронство, јер женскиње није ни назирало да би имало права на слободу. Но ново доба, које се духом гдободе и једнакости иронело човечанстом, ноништило је и оне предрасуде, које су женске у ропству држале. Кроз вековну чаму и потиштеност женскињу синуше зраци новог, слободног живота. Пара и електрина на брзо разнеше и идеју женског ослобођавања и у најудаљеније крајеве човечанства, камо год култура донире. Утецајем брже измене мисли, чему се има нриаисати и опће нагло напредовање човечности и правице, и женско питање поче све даља поља освајати. Тако је данас у свима просвећеним крајевима женскиње и индивидуално и економно независно. А проглашењем обавезне наставе и за женске и отворањем приступа камногимјавним позивима, женскиње се све више одаје на поље рада, да упоредо са мушкима ради на најширој просвети васколикога човечанства. Сад има женскиња песника, приповедача, сликара, компониста, а има, их врло много и у јавним елужбама, као учитељица, ироФесора, у пошганској и телеграФСКОј служби, на трговачком пољу па у најновије доба и лекара и т. д. Некадашње стање женскиња и садашње одстоје једно од другога као земља од неба. Ништа није у свету тако јако напредовало као жееско питање. Али култура бујицом тече. Lla као што ова с водом носи и шљунак, песак, муљ и комађе од дрва, тако се уз праву просвету разноси и многи лажан бисер, мвоги настрани призраци и примисли, у многоме се истиче наличје место лица. И код женске еманципације има тога. Но услед све брже и брже комуникације човечанетво се заиста врло нагло мења, те шат што скорије дође то време, да се просвета и у овом делу еа свим очисти од странпутица и настраних израслица. Права иросвета свагда ће штедети и чувати у жеаској оне осећаје, који је толико одликују у положају јој у евету. Њену нежност, њену љубав, њена материнска оеећања не смеју поколебати ни

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 3.