Женски свет

највеће слобоштине, јер ко ће људсгву накнадити то? А скромност, ведрина домаћег поднебља, милосрђе према беднима и још толике хришћанске и грађанске врлине зар би нашле ван женскиња достојних представника ? . . . Што више образовања, све више развијања баш ових страна женске природе, и женска еманципација биће сила за прави напредак човечански.

Дакле нашем народу образованих противница раскоши и расипању; образованих проиоведница скромности и умерености у жељама; образованих чуварица толиких лепих народних врлина; образованих последица Милице, па и на духовну пољу Косовке и Маргите девојке, па да нам еманципација женскиња свагда и свугде буде благослов. Љуб. Jlomut.

Љуб. Лотић.

ИЗ ХАЈНЕ-А.

I. Из мојих ће суза нићи Много цв’јећа свакојака, А од мојих уздаха ће, Посгат' јато славујака. Па ако ме љубиш, душо, Све ћу цв’јеће теби дати, А иод твојим прозором ће Сви славуји пропјевати. 11. Плаве очи к’о дв’је љубичице, Обрашчићи к’о румен ружице, Све то цвати, све то напредује Само срце вене и болује. 111. 0 царској сам ћерки снив’о, Обрашчића слабих, бледЗ, Сни’во сам је, поред мене Гдје под цвјетном липом сједи.

Нећу престо оца твога, Нећу скиптра, злата, силу, Нећу круне, не треба ми, Тебе само хоћу милу! То не може, рече она, Та ја у гроб морам поћи, Ал’ иошто те љублм силно По ноћи ћу теби доћи! IV. Од како сам љубав изгубио На смијех сам и заборавио, Са шалом је многи купГо прије Па ме ипак заемијао није. Од када сам драгу изгубио Сузе никад нијесам пустио, Срце пуца од јада голема, Ал’ у мене нема суза, нема. Сввт.

„ПИСМА МОМЕ СИНУ“.

Када је 1774 године изашла у Лондону књига под горњим насловом, наиравила је велику ларму. Неки су је одобравали. неки су грдили, а највише су је читали. У њојзи је један човек од старе властелинеке породице у Енглеској, који је имао силног искуства у животу, који је доста света нропутовао, који је млого чуо, видио и доживио, то своје искуство целог свога живота, написао у писмима своме сину. При евојим писмима хтео је он свога сина да сачува као неискусног младића, који тек ступа у живот, да не мора ис-

куство своје штетом евојом плаШТи. Мудар се на туђој штети учи. Тај човек, који је писао та писма, био је Лорд НестерФилд (Lord Chesterfield). Као потомак старе властелинске породице био је образован сувремено, имао је бистар поглед у свет, пропутовао је млого света, а умео је увек да споји оно што је корисно са оним што га забавља. Он је и уживао и учио у један мах. Па тако високо образован светски чивек, када је своја искуства, свој поглед на свет, обелоданио, пије чудо, што су онда његови

Бр. в. женски свет.