Женски свет

Задруга је, као што видесмо, без велике хуке и буке, скромно, ал’ истрајно свеудиљ радила на томе, да одговори свом племенитом, човекољубивом задатку. Она је увек и свагда вољно и самопрегором, а у духу праве хришћанске љубави вршила дела милости. потпомажући бедне и невољне, утирући сузе ојађенима, за >девајући сиромаш, негујући сирочад и милодарима и утеш ним речима блажећи сваку беду и невољу љуту. Тим и таквим радом својим стекла је Задруга наша признања широм целог света нашег; тим и таквим радом својим показала је, да стоји на висини свога нлеменитог задатка; тим и таквим радом својим засведочила је, да је схватила напредни дух времена, који немилице, нештедимице прегази, унигатава сваког, ко не ће или не уме да иде с њиме унаиред. Дај Боже, да Задруга наша у том племенитом раду свом, а у лепој слози и братској љубави, истраје дуго и дуго себи у што већу славу и чает, а целом српском свету на дику и понос! Дај Боже да Задруга наша оснажена братском љубављу, ојачана и умножена лепом слогом, силна и моћна, дочека своју стогодишњипу ! Дај Боже, тако да буде! Овај је говор ноздрављен бурним: живео, и онштим честитањем говорнику. По том је ова свечана седница закључена начелницом гђом Е. Мучаловом и иублика умољена, да се својеручно потпише сваки у запискик, који је био спремљен за ту прилику и увезан у дивот-корице. Око 1 сата после подне био је заједнички ручак у истој гостионици, који је ирекидан био лепим и топлим здравицама, а понајвише у почаст суботичкој Задрузи и гостима. Наздрављачи су били : пречаени прота г. Љ. Купусаревић, г. А. Хаџић, А. Варађанин, уредник „Суботичких Новина“ Карановић, уредник једног месног мађарског листа и гђа Е. Мучалова. Свечаност је иродужена у вече тога дана у истој дворани „беседом и игранком“. Беседу је отворио уредник овог листа г. А. Варађанин овим говором: Високоаошшовапи зборл! Учени људи свих народа и свих векова разбијају и данас главе о томе: шта је цел човекова живота ? Те једни на овај, а други на онај начин иокушавали су, да реше то питање; а ми држимо, да је то питање решено, још пре 1896 година, богочовеком Исус-Хриетом у оне две речи: чини добро ! У тим двема речма обележен је пут нашем животу, у њима је означен задатак, који човека уводи у племените, честите и добре људе; те две речи осветљују стазу, која га води у унутарње задовољство, душевно блаженство.

И наука о васиитању базира своје правило на тим светим реч’ма; и она вели, да човека треба тако васпитати, да осећа потребу да чи ни добро и да у самом том чину налази награде и задовољства. По тој основи мери се данас и културни стеиен народа и друштва; то је најбољи и најсигурнији баромегар културне снаге и висине и најмеродавнији ослонац за будући просперитет појединог племена и народа. Што је у ком народу више милости и љубави за опште добро, тим је племенитији, питомији и у очима културна света угледнији и поштованији, јер је тим спремнији за све, што је добро, лепо, узорито. А где је зачетак доброг васпитања? Тамо, где ie извор најбујније љубави, А гдејетанајјујнија сграст, та најјача снага душевна, сазидала себи храм ? У мајчиним грудма. Па у кога су ти извори богатији, у кога су та срца разбуктанија за опште добро, у чијим прсима гори јачи плам за добро и наиредак рода и подмлатка свог, у тога је и будућност, јер је тим тековинама осигуран ирема свакој спољњој непогоди. Па кад смо на тој теми, да се загледамо и ми Срби у огледаио наше прогалости и садашњости, да вицимо: имамо ли разлога, да се надамо лепшој срећи и можемо ли се нашим вр линама мерити с другим културним и питомим народима ? Ко је читао дела нашег првог мудраца, Доситита, могао је у њима наћи једно врло важно и значајно признање. Он је на једном месту рекао, да је прошао доста света, да је упознао млоге народе, али да није нашао нигдз толико милости, колико у грудма ваших матера. То је утешно за нас и за наше прилике, јер та богата ризница наших матера подиже нам, данас, у својим добротворним и просветним задругама, најјаче и најеигурније бедеме за одбрану наше светиње народне, нагаег имена, језика и вере прадедовске. Да није ове превелике љубави према роду и народу у наших матера, сеја и љуба, ко зна, е да ли би се и до сад одржали, према толиким бедама и невољама, што су сналазиле наш народ; а ко зна, како би прошли и у новом веку, где нас страна и јака култура поткопава ? Велика је то срећа по нас, што нас је ово време затекло с тако богатом милошћу наших матера и ми можемо само о срећи говорити, јер кад је требало мугпког јунаштва и самопрегоревања, наш је народ износио и давао слободи најлепше примере; а кад је дошло време, да се тражи љубави, оданости и пожртвовања за душевну страну, ево нам пружају обилних жртава наше мајке, наше нове узданице у овим још тежим временима. Да није у наших женскиња толике љубави за опште добро и толике милости за ближњег, као што нам Доситије казује, не би ни могла

Бр. 3. ЖЕНСКИ СВЕТ.

39