Женски свет

се задобити, само да није оеа сенка на њену љубав пала, Њихово ћутање прекидоше гласови, што се у даљини зачуше, и све ближе долажаху. „Ево нашег друштва“ ; рече Јелка, „сувише смо се удалили, треба да им нођемо на сусрет.“ Јелчине речи истргну Данића из његових суморних мисли. Он ухвати девојче за руку и рече тужно: „Јелка, ми ћемо се сад на дуже растати. Ја одлазим у Париз, па ћу покушати да вас заборавим у туђини, и ако у напред знам, да је то немогуће. Преклињем вас, Јелка, реците ми сада при растанку по души, да ли

би ме могли љубити, да не беше оне моје заблуде ? Јелка извуче полако своју руку из његове, погледа га сетно, али и тако мило, да му је тај поглед више рекао, него што би и саме речи изказати могле. Јелка пође лаким корацима друштву на сусрет, које беше већ сасвим близу. Данић иђаше лагано за њом погнуloм главом, али у очима му не беше више оног очајног израза, јер му Јелчин поглед пробуди у срцу поново наду, да не очајава, јер ће се у њено срце повратити опет љубав и вера, само док време мало залечи рану, док умине овај први бол.

КОВЧЕЖИЋ.

ГЛАСНИК.

ЧИТУЉА.

У Вел. Кикинди одржано је 1. марта Село, које је приредила српска женска омладина тамошња. Село је ово ван сваког очекивања добро испало, што служи на дику приређивачицама. На забави тој није било напред објављеног програма, него је публика појединим тачкама ири ириказу тога вечера била изненађена. Од суделачица се спомињу гђца Олга Видакова, којаје читала Абуказемову шалу „После хиљаду година“; за тим певачице гђце: Милева Баршулова, Олга и Даница Видакова, Мара Вандипева , Меланија и Вида Joeauoeufieea, Мара НиколиReea, Сида Padoeußeea, Емилија Рајкова и Мара CmauKoeußeea ; па онда гђца Јулка Hoaoeußeea, која је приказала „Расејану девојку 1 ' у преводу Љубомира Лотића. У недељу 9. (21.) марта, било је београдско невачко друштво „ Станнови-k ■“ у Карловцима, где је певало у цркви при литургији, а после нодне тога дана приредило је у гимназијској дворани концерат са врло одабраним програмом, који је по извештајима у новинама ие ?ао на највеће задовољство публике. У певању се одликовале гђа Ошилија и гђца Смиљка Hedußeea. У цркви је друштво певало од коровође ЈПтиреког компоновану литургију, која је врло мешовиг утисак учинила. Извештачи јој признају музикално вештачки склоп, али у њојзи не налазе ни мало православља, што је за нашу цркву од најпресуднијег значаја.

f Caea BjenaHoeuß , уредник листа „Српски Глас“, што излази у Задру у Далмацији, умро |е након дужег боловања 14. марта о. г. у 47. години свога живога. Од какве је важности покојвиков рад био по ондашњи народ наш и у каквом је уважењу био код свију сународника, показују оне еилне изјаве саучешћа, које су са

свију страна удовици покојниковој од најугледнијих личности стизале. Покојник се родио 1850 у Ћевркама у Далмацији, куда му је и тело однешено и матери земљи предато уз велико саучешће. Нека је мир непелу његову! f Ленна Хаџи-ka, која је млого година била глумица срнеког народног позоришта, преминула је у Панчеву 20. марта (1. aup.) о. г. у 37 години својој. Поштовачи глуме-вешгине издали су у Новом Саду посмртни лист који гласи: Од малена до самрти раее век свој проведе покојница, служећи глуми: лепој уметности на глумишту. Глумиштејебила школа једина, глума живот и све прва и потг ња тежња голема: за што лепшим усавршењем у тој, пуне три десетине година! Свом душом, заноса детињског, трудила се, паштила се, да изучи што боље ту школу школу живота, прика.за врлине и нада људских и светских; свим срцем, жарка доба младости, свом моћу, у школи развитим крепостима душевним постиглаје, доспела била на висине глумачке. Али... зао Усуд, гори удес отиште је са глумишта српске народне позорнице наше, овдашње и Ленка се иребиЈа ла, у иоследње дане од немила до недрага, без оца и мајке, и заштите са икоје стране! Туговала, јадовала, гинулаје.. да се врати на поприште својихпрвих, најмилијих, заслужених невен-венаца: за д,тињства свог и ране младости. Ма узаман! Слом љена срца, поништене душе свену живот јој п потр се, ето, нре времена и суђена данка!.. По којнајој душа оног света а спомен дуговечан у Српству ! f В. М. Г. Медановик , новинар и књижевник умро је 14. о. м. у Београду после дужег боловања. Покојник је био рођени брат новинара српеког дра Данила Медаковића. Нанисао је млоге историјске црте и народоиисна дела, еа којих заузима знаменито место међу књижевницима нашим. Нека је иокојнику лака земља!

Бр. 4. ЖЕНСКИ СВЕТ.