Женски свет

на својим столицама чекаху час, кад треба да оду и да замену своје другове, који мирно ходаху у повереним им квартовима. Стари војници беху сакупљени као у логору и спремни да пођу на први знак. Међу њима беше један врло војничког а при томе нежног лица. Он нити је спавао ни говорио. Изгледало је да ништа не види и не чује шта се је око њега говорило и збивало ако су му очи биле тако јако отворене да су давале израз најлепших сањарија, опет су оне тужно дирале његове другове, јер су из њих капале сузе, које је он руком чешће брисао. Из поштовања или равнодушноети према његовом тугоморном сањању, нико га није ословио, а његово ћутање, његов положтј, очевидна жалост која је њега морила, није никог изненађивала. Његов старешина одреда, који корачаше лево десно упуштајући се и сам у општи разговор, изненадно приближи се њему, лако додирну му раме и рече му: Чујте, Бернарде, отресите се једном те ваше туге, немојте да се упропастите, верујте да вам то не ће иовратити вашу кћер. Знам, одговори воћни чувар. Јест, ја ју не ћу плакањем повратити, али бол је јачи од мене. Већ четири дана како је умрла, ја сам постао као животиња; само могу да плачем. То дете, које смо моја жена и ја очекивили десет година, дође на свет кад му се нисмо надали, донесе собом радост и развесели нам целу кућу и цео наш живот; сад на један пут не.таде га на крају евоје прве године! Иетина, то јеужасно! одговори узбуђено старешина. Е, кад би само то било ! продужи Бернард. Али моја жена! И она је сва несретна. Кад сам код ње, она плаче; кад дођем кући затекнем ју где плаче.. . . Ево већ три ноћи како није сиавала; увек ју чујем где уздишс. .. Поред тога и болесна је.... требало би да се зау стави млеко, које јој често надолази и к је ју све више подсећа на њен губитак. Извесно она ће од тога умрети! И поново се очи овог јадног човека напунише сузама, он их не хтеде и не могаде скрити. Другови га дирљиво погледаху и ћутећки узеше живо учешће у његовом болу. Нема гадније ствари од овог живота, примети један међу њима. У њему су добри и зли дани, прихвати старешина. Да, али злих дана има више ну добрих! На ову тужну примедбу наступи ћутање. Старешина одпоче поново да хода по соби горе доле, остали људи приступише спавању, а Бер нард иотрешен својим жалосним мислима предаде им се сав удубљен у њих, неимајући снаге да се њима бори. Мало доцније у мртвој ноћној тишини, чуло се тихо куцање великог часовника, који огла

шаваше поноћ. На улици све беше мирно, глухо, сва врева и ларма беше ућутала. У овим забаченим крајевима Париза живот раније престаје ну у средини вароши. Ову нему тишину прекида само по неки шум убрзаних корака по тротоару или котрљање кола. 11. Врата се нагло отворише. Два чувара уђоше унутра, гоњени студеним ваздухом који на пољу беше. Не беху сами. Један од њих придржаваше једну старицу, сиротински али пристојно и уредно одевену. Она корачаше наслоњена на две штаке и носаше дете. али, немогући га држати међу рукама, метнула га је на леђа; помоћу великог вуненог шала добро га је увила и привезала на своја мршава прса. Из тог завежљаја провиривало је лице детета ; оно је слатко спавало и ако се је тресло услед страшног хода изнемогле старице. Седите, стара, рече јој један од чувара, показујући јој столицу поред пећи. За тим се окрену исти чувар старешини и рече: Нашли смо ју испод једних великих врата, заједно са дететом. Таман смо добро дошли да не умре од зиме. Рекла нам је да нема стана и да од јутрос није ништа јела. Нисам ни лагала! викну старица, ох! не, нисам лагала! Истина је, да ме је јутрос моја газдарица истерала на улицу и задржала ми све покућанство, јер сам јој дужна две кирије. Имала сам само четири суа и њих сам чувала да купим млека за ово дете Није ми остало ни за кору хлеба. Добро су учинили ови људи што су ме овамо довели. У затвору ћемо имати бар штогод да једемо и бићемо склоњени под кровом. Док је ово говорила, полагано се је спустила на столицу, своје штаке метла је поред себе и поче да раздрешује евоју мараму којом дете беше замотано. Али није могла ту успети; њене мршаве руке беху смрзнуте од зиме и дрктаху. Бернард, који беше устао нри уласку ове жене, приближи јој се. Чекајте, ја ћу вам помоћи. Нежно одреши једном руком стегнути завежљаЈ, а другом извади дете и мету га старици на крило. Она извади из џепа једно стакленце с млеком, на ком беше утврђена сисаљка. Таман хтеде да мете детету у уста, кад на један пут примети да се је млеко смрзнуло. Не могу му овако дати, треба да се подгреје, рече старица жалосно. Дајте овамо, ја то зна&, проговори Бернард. Узме стакленце и метну га на пећ. Поглед детињ извео га је из његове суморности, а његова изненадна брига издаде се у његовој пажњи, у његовим покретима, у снисходљивом положају, изгледало је као да је ово слабо детенце разбудило у његовом срцу давно успане осећаје. Старица је љуљала дете на своме крилу док се је млеко кравило и жалостиво проговори:

78

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 5.