Женски свет

Је л’ те да је красно? Склони новој с њега и ноказа присутнима лепо лиде детиње. Скиде му капицу од чипака, да би иоказала косу дивно плаве чисто позлаћене боје, од којих једна коврџа беше пала на чело. Али ви нисте мати тога детета ? упита је старешина Не, не, ја сам сувише стара! Ја сам стара мајка. Мати је умрла. Отац је отишао. Ах, то је био нитков! За ово време млеко се беше већ загрејало; стара мајка даде сисаљку детету у уста, које се разбуди и опет заспа пошто је повукло неколико гутљаја. Ви га не можете тако чувати, рече Бернард. 111. У соби беше један пољски кревет. Он проетре ио њему свој шињел, узеде дете и мету га да спава. Кад је свршио с детом, узеде једну чагау из корпе, нап}ни ie вином и иружи старици заједно са парчетом хлеба. Ово је све што имамо овде, али и то је боље ну- ништа. Хвала, господине, ви сте веома поштен, одговори стара. Поједе и попи што је добила; :за тим опивена оном иријатном топлотом у соби, изнемогла од умора, заспа; међу тим старешина тог одреда размишљао је шта ће да чини, јер није смео с њоме онако да поступа као са обичним пијаницама, екитницама и ноћним луталицама. На један пут спази где она отвара очи, где се диже сва укочена, руку меће час на главу, час на срце, лице сво иреображено, док једном не паде на столицу, која се од удара преврну и откотрља по поду. Сви који беху око ње нису могли да спрече тај њен пад, брзо потрчаше да ју подигну; али кад ју спустише на столицу, приметише да се не миче. Ја мислим да је свршила са својом пат. њом, рече Бернард. Старешина се саже и наслони своје ухо на њена прса; кад тамо, срце беше већ престало да куца, Јесте, умрла је! То је и боље за њу!.. Само да ли има каквих хартија код себе? Прегледа ју и не нађе ништа, што би му могло доказати потпуну једнакост са оним што је све исповедила ова несретна, а на нослетку ослобођена старица. У оваком случају понашање старетлине је са свим одређено: он је требао стару да пошље у Морг, а дете у завод за напуштену децу. Како је то рекао, Бернард примети, да би била штета кад би се овако красно дете поверило тој судбини. А шта би м гли друго да радимо? одговори старешина. Ја га примам радо, рече Бернард, на тај начин, ако би га когод иотражио натраг, знаће увек где ће га наћи. Ви сте слободан, драги пријатељу ... Ако

вам само и срце то вели, ја се томе не ћу да противим. Ја ћу ову етвар доставити у моме извештају. Добро! свршено је: ја га примам! одговори ноћни чувар. IV. Неколико часова доцније, пошто беше готов са својом службом, упути се овај милостиви човек својој кући, носећи притиснуто на прса у свој шинел замотано сироче, које беше изненада нримио, следујући потпуто природној племенитости свога срца, које још не беше отупило од големе туге, а чији је роб у последње време он непрестано био. Прожман тајном надом, да ће овај догађај у неколико утишати бол његове жене, дајући јој друго дете да љуби, пође горе уз мрачне и уске степенице свога сиромашног стана, питајући самог себе, како ли ће бити примљен. Страх га је хватао. Да ли ће његова жена одобрити то што је он учинио? Хоће ли пристати да прими ову нову малу дошљакињу, да ли ће joj дозволити да заузме место друге ... ? Ако се њене руке не разшћре да приме ово сироче, шта ће онда да ради? шта ће да каже? Кад је отворио врата од своје мале собе, срце му је почело јаче да куца; није се могао да умири, ну је још више страховао. Надао се је да ће наћи жену будну. Већ неколико дана она ни:ако не спава, и увек кад чује да јој муж улази у прву собу, упита да ли је он, да би знала ко долази. На његово велико изненађење, она сад ни речи не ироговори. Она онда спава; у тој нади почео је лакше да дише, јер је држао да опет добивени сан јесте благотни знак умирења, почетак самопрегоревања, које једино беше у стању да ублажи ову ојађену и несретну мајку. На прстима уђе тихо у собу. При првим јутарњим зрацима видео је своју жену, где спава са затвореним очима, мирно и непомично, али као робиња своје материнске навике, беше метнула руку на колевку, да је чува и ако је стојала празна поред њене посгеље. Врло нежно и без икаквог шушња свуче дете, мету га у колевку испод покривача и сам се поче свлачити да спава. На један пут стаде се разлегати вика. То беше мало девојче, које се беше разбудило и иочело нлакати мрдајући ручицама. Хтео је да отрчи и да је умири; али није доспео. Његова жена, разбуђена из сна, овом детињом виком, устаде и сва збуњена, изван себе узвикву гласно! Шта је то ? Ко виче? Да га не Ои она видела, склони се поред зида и дрхташе од страха. Дете плакаше све јаче. Жена се слже. Њене руке дотакоше се њежних ручица детињих, које се играху у ваздуху. Тужан узвик отрже се са њених уста. У тренутку беше већ светлост запаљена, а њене очи засијаше радосно посматрајући ову милу девојчицу, коју је врло чудноват случај донео.

Вр. 5. ЖЕНСКИ СВЕТ.

79