Женски свет

предовала. Па шта видимо на крају крајева? Натезање и наиорно провлачење из године у годину. А кад би се тај сувишан терет одузео тим школама, кад би дакле за гимназију неподобни ђаци изабрали себи други пут, онда би било боље и по школу а и но њих саме. Јер као што узраст и други телесни облици иису код деце једнаки, тако исто и душевне подобности су им разне. Иа из тога онда излази, да не могу бити сви за један исти позив сиособни. Родитељи обично не размишљају о саставу и цељи школе, него дају своју децу „на школе“ без иретходног испитивања и самих себе и детета и других разних околности. А какву цељ имају средње школе, и како су према томе удешене? Да сиремају за паучие иутеве. Из тога логично излази, да ко нема дара, воље и снособности, да се ода на који научан пут, тај нема шта тражити у средњој шкоди. Оио су истина дољна четири разреда за невољу нрипрема и за друге иутеве који нису научни, али то велимо за невољу, јер те разне друге гране немају својих припремних школа, па се онда мора средња школа да узме у номоћ, што њојзи никако на корист не служи, јер тај елемент, који ће је носле четврте годиве оставити, и који у њу иде тек од невоље, тај је поред осталог елемента без дара и воље главна сметња успеху и раду. Родитељи обично не пазе на то, да од свога детета створе правог човека који ће у ма ком позиву у животу бити човек на свом месту, него од позива и занимања, које ће им дете доцније у животу имати чекају, да ће од њиховог детета створити човека. А то је баш натрашке. Занимање или позив у животу не могу од неспособног нанравити снособног и окретног, отуд видимо да људи, који су једног занимања, нису сви једнако споеобни за отнрављање свога звања или занимања. Отац ће ретко сина даги на онај пут и на онај позив, што га сам има. То је можда због тога, што томе позиву знаде све рђаве стране, па га волије дати на други пут, где су му бар рђаве стране непознате. Од позива, којима се људи путем гимназије одају јесу најобичнији : адвокатски.

лекарски, свештенички, ироФесорски и учитељски. У .данашњем времену скоро сваки родитељ тежи, дајући сина у гимназију, да му дете буде адвокат или лекар На те путеве одају се и они који јесу за то и који нису. „Та за Бога, заиГто да мој син ее може бити адвокат? Ено како је син нашег иријатеља Н. па шта, му Фали.“ Дошло је већ тако време, да се деци не говори, као што су наши стари радили: „Буди сивко човек на евом месту, па ма какав позив изабрао, јер је сваки позив добар, само ако је човек ваљан и честит.“ Сада је скоро тако ствар преокренута, да би се могао тај савет овако Формули рати: „Буди синко адвокат или лекар па ма то и не било за тебе, како други пролазе, проћи ћеш и ти.“ Да се млоги доцније у животу због ове предпоставке кају, то не треба да кажем. Нема сумње, да су напред споменути позиви добри, и да оеигуравају човеку положај угодан и сигурну будућност, али зар осим њих нема још млого других позива, који су исто тако часни и добри, а на које се наша депа слабо одају једино због тога што су код нас слабо познати. Војничке школе, па трговачке академије, оријентална академија, и друге школе од трговачке етруке; земљоделске и пољо* привредне школе; занатлијске средње и друге техничке школе, и још млого других врста школа, које оспособљају човека за она разна средња звања и чиновничка места, којих је иуно у држави, то су све школе на које се наша деца или врло слабо, или никако и не одају. Да се наша деца па мало час споменуте школе и позиве не одају, види се и по томе, што и покрај тога што постоје код нас и стипендије, слабо се ко на њих одаје. А на те путеве ваљало би да се одају они, који немају дара, воље и способности за научне путеве, те тамо не постигну жељена успеха, дочим би можда на једном од овде побројаних путева сјајне успехе могли постићи. Од великог замашаја је дакле ствар, куда ћемо и шта ћемо с нашом децом. Ту одлучује у првом реду дар и способност, а у другом реду материјална средства и наклоност детиња на који позив. Јер ма да ми нисмо тога мишљења, да би

98