Женски свет

ЛИСТАК.

„Тебе злато ја милујем.“

Бијагае то у чаробном неком цредјелу. Пријатељица ме позвала да код ње у винограду проведем некрлико лепих дана Бијагае заручена, па је хтела у колу својих другарица да сејош наужије свога „девовања царевања. 4 ' Одох на пут. Дуго мишљах шта би јој понела на дар, док се не домислих и иоведох јој заручника. Бијасмо тесни пријатељи, па се је радо дао од нас употребити за ту слатку шалу. Ох како се веселила лепа Мила, кад јој предах свој дар. Изнесе одмах доброга вина, па до у касну ноћ испијасмо у све могуће намере. Сеђасмо у башти пред кућом, бијасмо ванредно весели. Све око нас бијаше сретно, звезде на небу намигиваху обесно и заљубљено, као да су и оне пиле од нашег доброг вина. Ноћ је већ била далеко одмакла, а ми још и не мишљасмо да нроменимо програм. Одједаред заори кроз дивну ноћ дивна песма. Танко и красноженеко грло изводило је заљубљену песму. Пођем до живице и разгрнем да погледам у другу башту ко пева. Заручник и Мила одмах за мном. „То је госпа Зорка!“ рече Мила. Преко бијаше расветљено, па смомогли све добро видити, а да они нас не виде. Никада не ћу заборавити тај призор !! Прекрасна млада жена стајаше наслоњена надрво у белој хаљини, а до ње руком око њеног паса муж јој, старији већ човек. Песма јој извираше из белог грбца уметничком снагом, музикалним разумевањем и неописивом звонкошћу. „Тебе злато ја милујем!“ певаше, лепу ту нашу народну песму. Сретни војно гледаше је благим иогледом, а да слика буде још лепша стајаше крај то двоје сретника још двоје анђела, двоје лене, лепе деце.

„Ах, како су сретни!“ рече Мила и уздахне. „И ми ћемо тако сретни бити!“ ускликне заручник „Дао Бог!“ шапнухја. И не могах да екинем ока с оне чаробне слике. „Да, да, ово је и у мојој души слика среће! Тако си ју ија замишљам. У то песма замину, а они сретни људи обасуше једно другога блаженим, врућим пољупцима. . .. * * * После две године опет ме Мила позове к себи. Одазовем се радо, а звала сам зашто. Бићу кума Милином првом сину.. .. И оиет сеђасмо у башти. Мила и њен војно бијаху сретни, као пар младих голубова. До у касну ноћ текла је шала и забавица у нашем друштванцу. На једном и опет захуј.и онај познати глас „Тебе злато ја милујем Н Не хтедох кварити друштва, па се сама одшуњам до живице, па погледам преко. Видим Зорку красну у белој хаљини као и онда, видих и сретног воЈва, који леђима бијаше окренут к мени, те му нисам могла да гледам у блажене очи. Слушах песму, слушах до конца тај сребрни, магични глаеак. Зорка зашути, а кад затвори лепа уета, скочи сретни војно и страсвено обухвати своју лену женицу. У тај час вриснух ја: „Ама, то није он није онај Мило, слатка Мило!“ „Није онај!“ рече Милин муж, „није, јер је онај умро, а лепа се Зорка удала no други пут и сад овоме ието тако пева: „Тебе злато ја милујем!“ Сад су биле разорене све моје лепе слике о срећи, о љубави

Јелица Беловић Бернадзиковска.

Други живот.

(ЦРТИЦА ИЗ ЖИВОТА), од Неактима.

Истом што му се прво дело указа на јавности, потражих га на стану, да му честитам на успеху, што му је исто изазвало. Критика општом похвалом обасинаше младога иисца, те како не би

похитао и ја, да овој прикључим и моју похвалу. Још од детинства се познавасмо; та наклоност и свеза међу нама постаде још у оно време, када се душа наша знаде узвисити до лепога

Вр. 8. ЈКЕНСКИ ĆBET.

125