Женски свет

и узвишенога, без да би овај иолет био каквим интересом скоичан. Затекох га у његовој са свим скромно намештеној собици. И сада ме оном умиљатошћу прими, коју свагда таком приликом онажах на њему. Баци ми се око врата, као какво дете, и неизмерно сретним се изрази са успеха, ком’ се не надаше. Брате, рече ми, не припада мени та похвала! IБена је заслуга то, што ми дело успеха нађе. Њеној љубави имам се захвалити за све то. Отуд сам црпио снагу, смелост; при писању свакад сам њу видио, њен умиљати лик лебдио је пред-а-мном, а у ушима ми непрестано њен благ и мек гласак звучаше. Дакле ипак! прекинух га. Дали сам рекао. . .. Волем је, неисказано је волем ... и ту сам љубав описао у тој књизи. Сваки редак, свако слово потекло је одавде из срца. Заиста, брате, у теби велик дар лежи! приметих му без икаква ласкзња Те зато дођох амо, да ти и ја честитам, који ти познаје борбу, што се кроз цео живот твој повлачила. Јест, ти ми познајеш и прошлост. Знаш ме, увек сам за славом жудио. Све сам за љубав материну чинио, хтео сам је обрадовати. Али није дочекала сирота; умрла је без да је дочекала ту радост. ~ . Погле! —• ту ми пружи неки лист у ком’ беше критика о његовој књизи. То ми више вреди нег’ све на свету! . . . Ту ми одушевљено поче иричати историју своје љубави. Не беше у њој ничег особитога, до ли обичних свакидањих догађаја. Заљубио се у неко младо девојче, које тек оставило школу. И ово га девојче разумеде; истинитим осећајима младога срца љубљаше тог идеалнога младића. Она беше, као приспели пупољак, који се додиром првог сунчанога зрака распуии. Нримчиво срце јој први пут осећаше зраке љубави. Ох! тако блажени, топли осећаји беху то! Сама помисао, да она није више дете, да је већ ево велика девојка и да има неког, који ју љуби, чињаше iy сретном. Неки неисказан и њој непознат осећај озарио јој чисту и непокварену душу. Овај младић пак у свачему личаше на њу и он први пут љубљаше у свом животу. Ваљда патња и немаштине сувопарним мудростима обузеше му мишљење, када му срце остаде још недотакнуто опијајућим осећајима љубави.

Он љубљаше не . . . обожаваше ово девојче и његова сувопарна мудрост стопи се са безбрижном љубављу, те се из ове мешавине изроди она књига, којој сваки редак, свако слово извире из кристалног врела несебичне љубави. У тој књизи не беше ничег из идеалног света; него из најприроднијих цветова беше састављена, росна и пуна свежа и опијајућа мириса. Само онај уме тако што написати, који и осећати зна; осећати тако, као што он осећаше, и љубити, као што он љубљаше. * Али нећу да се упуштам у критику. 0 писцу мислим говорити, који тамо поред стола седи, удубивши се у своје сањарије. Час баци поглед кроз прозор, као да тражи нешто слично својој замисли; а час се лати пера те пише, међу тим непрестано се хвата за главу, као ободравајући ју, да и даље само неуморно ради .... све за славу! Тежња за славом не даде му мира. Први усиех ули му храброст, али он овим успехом не беше задовољан. Чезнуо је за новијим успесима, хтео је бити достојан свог идеала. Хтео је створити нешто лепо, нешто узвишено и труд му не беше узалудан. Слава му беше већ установљена. Једну цељ је имао пред собом, да се узвиси до своје љубљене; али да је знао на каквој висини стајагае она! Тек што се летњи зраци сунца угасише, нестадоше и топли зраци љубави из срца обожавајуће. Олако баци од себе једно племенито срце, када оно већ на врхунцу своје славе стајаше. Кратко беше то писамце, које ову жалосну вест садржавагае: „Отац ми не дозвољава да ваша будем; с другим ћу морати пред олтар стуиити, молим Вас опростите ми!“ Ове речи пратило је и дело. А сирома песник пак немо прими ову тужну вест. Није роптао, нити се тужио, али суморне црте лица показиваху, усљед немилостивог удара, порушено срце. Зашто умем тако дубоко осећати, зашто умем тако искрено љубити ?! повикао би кад-кад, и тада би ми се бацчо на груди и јецао, као мало дете. * Са прозора гостионице проматрах свет, који је онуд пролазио, нарочито за то, да би њега опазио, кад прође.

126

ЖЕНСКИ СВЕТ. Вр. 8.