Женски свет

Кад би наше све женске задруге увидиле колико нам је нужна така женска индуетријска школа, могле би ју заједничким силама етворити. Најнре би требало из заједничког трошка учитељице спремити (можда би добро било да суботичка задруга Срнкиња своју штипендију даде такој свршеној учитељици, која he ићи горе да се осиособи за учитељицу у женским индустријеким школама), и за то време би било каде се постарати о начину оетварења. У држави нашој постоје млоге таке женске индустријеке школе, и те благотворно утичу на материјално одржање народа. Има и таквих школа, које само за једну зиму трају, па онда учитељ или учитељица иду у друго место да поучавају. Н. Сад.

Али обично је течај две године, и које тај течај сврше, те могу самостално да воде и велике куће, или могу да отворе радионице, или да се употребе за учитељице женског ручног рада у мањим школама. Како се темељно у оваким школама може да научи сваковрсна радња, што у делокруг домаћичин спада, спомињемо, да су у једној такој индустријској шкрли* на практичном испиту, пред читавом иубликом ученице добиле комад штоФа за хаљину, и тамо је скројили, сашили и у њу обукли једно сироче, а то све за један једини сат. Ове овде изнешене мисли препоручујемо пажњи наших штованих женских задруга, можда ће оне, ако буду расправљале, наићи одмах и на начин, како се може ово практично одмах и у живот привести. Ла—.

СЈЕТИ МЕ СЕ...

Кад ти тајни гласак сјетни Мирног санка тргне слас’, Сјети ме се, цвјете драги, То је моје душе глас *, Мосшар 28. окш. 1893.

То је љубав, што се диже Са престола срца мог, Па се моли, да те срећну Вјечно штити благи бог !

Алекса Ристов Шантић.

ЉУБИЦА удова РАДИШИЋКА.

ДОБРОТВОРКА.

У последње доба све се чешће појављују на небу родољубља српског и женска имена. Не нрође, данас, ни једна установа народна, а да и но која Српкиња не долије uo нешто од своје стране у кандило народне среће и напретка. Међу овостраним Српкињама, новијег времена, стала је с ове стране у нрве редове, скоро упокојена родољунка, ЈБубица удова Радишићка т Сегедина, која је живо пратила наше народне потребе и хитала, да помогне уклањати недостатке и блажити невоље народног живота. Сегедин (или Соједин) је била некад лепа српска варош; то ће показати стари списи, то посведочава славно име Пере Сегединца, то се и до пре буне од 1848 г. видело на чиновницима Србима, који су ту у знатном броју заузимали прва и нај-

отличнија места у варошкој управи; то ће, на послетку, потврдити и место, где је подигеута српска православна црква и школа. Када је оно 1879. г. онако ужасно пострадао Сегедин од поплаве Тисине, остала је на суву само српска правосл. црква и школа и неколико кућа око њих; а то је знак, да су то највиша места оног земљишта и да су на тим местима морале бити и прве насеобине. Данас тек ако има тамо 200 српских православних душа, па и тима прети опасност, да ће за коју годину иреливени бити од туђинске поплаве. Ту су опасност опазиле и наше дичне Српкиње Сегединкиње, те се удружише још пре 20 година и стале дизати и јачати бедем српског родољубља и у својој добротворној задрузи Српкиња, те извлаче на површину српског имена

Бр. 8. ЖЕНСКИ СВЕТ.

115