Женски свет

„То је све једно. Куда госнођица хоће“ реие мл-ади лечник и нригнув се госиођици гаапну: „опростите, мало је одвећ горка медицина али ја се надам, да ће помоћи.“ „Ах“ уздахну Зорка. „Још можете послати исправак у „Забавник“, идући број тек прексутра излази.“ Затим се препоручи забринутим родитељима.

„Гоепођице, владајте се по моме савету и ви ћете оздравити. Одпутујте што пре да би нам се што пре повратили здрави и душом и телом.“ Госпођица га одпрати до врата и срдито шапну: „докторе, ја вас мрзим.“ „А ја сам вам најоданији пријатељ.“

Даница Бандић.

Модерна љубав.

СИЛУЕТА.

„Је ли овај претен к»ква успомена?" „Јест.“ „Јесте ли заручена?" Јесам. „А зашто ми то прије нисте рекла?“ Ја ја ја мишљах, да ћете то и онако доста рано сазнати. Лепи младић држаше њезину ручицу у својој, док је говорио Она му тога није бранила. Сјеђаху у миришљивом хладу убаве шумице и ту се прастара драма од „двоје драгих“ стала распредати. Овака драма одавна се руга сваком људском рачуну. Леио плавооко дјевојче у елегантно] прољетној хаљиници, гледаше сјајним погледом свога каваљера па кад јој овај рече: „Ви за цијело жарко љубите вашег заручника !“ она само слегне облим раменима. „Нису ме то никада питали. То је први мој богатији просац, па су ми за то на срце ставили, нека га ни пошто не одбијем. Разумијете ли то?“ „Мислим да! и рекне он промуклим гласом „Али “ „Али што ? “ „Драго ми је, да у оваким приликама нисам ја онај човјек.“ Она повуче евоју ручицу из његове. Сунце иошаље трачак између гранчица баш на лепу главицу красне дјевојке. Сав је зрак мирисао чаробним мирисом мла дости, лепоте и лакомишљености. Баш у тај мах путоваше из оближњег града поносан и озбиљан младић afoo у.овај мали рај у близину своје заручнице. Још осамнајст сати дакле ирипада овим сретницима у гауми. Знаду ли они то? Мисле ли на то ? „Ви се љутите на мене!?“ рече младић и погледа дјевојци у сјајне очи.

Прича Јелица Белови ћ—Бернадзиковска.

„Љутим се!“ рече она и намргоди ведро чеоце. „Молим лепо, не љутите ее,“ рече опет мекан и узбуђен мушки глас и узе дјевојчину руку. Сутра долази мој заручник одговорише мила уста и кокетан смијешак. „Онда ја морам с пута!“ уздахну он. „А чему морате?“ „Не морам ? Ама ја не бих могао гледати, гдје вам други ласка.“ „Ви тога не ћете гледати !“ рече она мирно. Мој се заручник у свему покорава мојој вољи, а ја му не дозвољавам да буде демонстративан. А он нема ништа против! Не смвје да има. Депи младић насмије ее весело и објесно, а туђа заручница прислони своју лакоумну главицу на његово раме. . . . Два дана послије иђаше сретни заручник из оближњег града најближим путем преко брда у овај мали рај у близину своје заручнице. Ходаше нагло, те од времена до времена обрише свилеленим рупцем зној на челу. Када бијаше већ мјеетанцу на домаку сједне за час на хрид да се нагледи лепог краја. И ланеје овде*био. Од лане све је исто, красно, дивно, величанствено, само ондје над понором стоји нов дрвен „крст.“ „Страшна смрт!“ помисли он и стави сламни шешир опет на главу да пође. Бијаше то лепа глава са светлим озбиљним очима и са тријезним изразом лица. Овакове су црте лица у оне врсте мушкараца, које савјест не пече ни због каких младеначких непромишљених догађаја. Дође у гостиону, преобуче се, а кад ступи У двораву нађе своју будућу пуницу туде. Силвија, његова заручћица” дође са својим каваљером истом пред ноћ. Бијаше весела, особито

Вр 9. • ЖЕНСКИ СВЕТ.

143