Женски свет

Фор, Господар њен је новце примио и у себи мислио зацело : како је олако добар пазар учинио. Ко је дакле од њих двоје суров, а ко изображен, дал’ господар или служавка? А међутим је »сти господар учио и школе! Приликом последњег дочека једног нашег епархијског епископа беше се грдна маса њуди искупила у, и око храма Божијег; у храму два реда у бело обучених швигарица очекиваху достојаественика. Неки млади господичић, не обзирући се на то, да је у храму Божијем, неку од швигарица силом хтеде пољубити. У том моменту ћуши га неки редар, који баш у близини беше. Сад питам, где је нристојно изображење, у жудњи-ли за слатким пољупцем, или у незграпном шамару ? У том селу живи нека сирота жена, која врло мадог, незнатног иметка и шесторо своје деце поеедује, па је поред свег тога, баш пре кратког времена, присвојила и једео туђе сироче, без оца и мајке, просто из милосрђа, да дотично сироче душевно и телесно не пропадне. А на против, како је у том погледу поступао велики и славни научењак Rouseau, који је о људском праву, васпитању и т. д. писао важне књиге, које је свет у своје време с насладом читао и чита, наишао сам баш неки дан еа неко дело, које доказује: да је тај велики научењак једном нриликом затајио сребрну кашикицу а свој преступ подвалио на неку служавку. Даље кад год му се родило које дете, свако је своје дете одмах дао у завод сиротих и убогих, да му деца писком и дреком не поремете мир и комодитет и да

му не проузрокују главобоље и трошка. Сад питам од њих двоје које беше племенитог срца: дал’ милосрдна а сеоска простакуша, или славни писац дела о васпитању, кога су у Француској тако звани просвећени људи, поштовали као светитеља. У неку варош кад год одлазим често походим неког госнодина, који по положа|у одлично и високо место заузима. Једном сам приликом заборавио своју сребрну дувањару на његовом столу, али је више никад видео нисам. У истој вароши онет једном иосле купања заборавим свој џепни еахат, но је купатила јурио за мном и предао ми га. Који је дакле од горњих имао више васнитања. ? И тако би могао човек вазда примера навести. Ниског духа олоша може се наћи у сваком сгалежу, као и племенитих и изображених људи. На леп говор не ваља се само обазирати, јер говор је често пута чедо нразних речи; досетљив бити ? учен, мило тепати, учтиво и галантно се понашати може неко, а да је поред свега тога низак, прљав и суров. Право и истинито изображење, може се слободно рећи, рађа и ствара само вера, ова има тако јаку силу и моћ, да и од најсиромашнијех и најнеотесанијег човека, који ни писати ни читати не зна, племенитог срца човека, Богу и човештву частољубивог и изображеног члана ствара. Према свему реченом право и истинито изображење, не може се само у лепом говору, у научности наћи, већ се оно у гвозденом, челик јаком и племенитом каракшеру очитује!

СРПСКОЈ МАЈЦИ.

„Зашто шгачеш, српска мајко, Славо моја ? За што тужи и уздише Душа твоја? За што ведро твоје око Сузе лије? Ко т’ уцвјели ? Ко ти мило Благо узе?“

„„ Не питај ме српски сине, Славо моја!“ Łi „ Да л’ је туга са крвава, . Љута боја?“ „„ Није туга са крвава 'Љута боја, Већ је туга гора, виша, Дјеца моја!

Ер. 9. ЖЕНСКИ СВЕТ.

131