Женски свет

Па како је еело Б. једно од најмањи села у равноме Срему да дунеш у рог, чуло би се с краја на крај то није чудо, што су још тај дан сви у селу знали; да добијају млада учитеља и да ће овај узети ирија Милеву госноја Пелину. 11. Долазак млада учитеља у Б. беше за госпоју Пелу као наручен. . . Гледаће већ она, да учитељ узме њену прија Милеву, те тако да ју скине својој кћери Маци с врата, коју је удала пре годину дана за трговца Светозара Мирића у Д. Тим би уједно показала прија Кати, а целоме селу, да ће бити како она каже. . . Та није њена прија Милева била бадава у леру, већ да буде госпоја! А млади учитељ је баш згодна прилика. Удеси ће већ она. . . Е, тако госпоја Пела „направила рачун без крчмара. . .“ Она је ваучила, да јесвако слуша, па ће и учитељ. Њеној самовољи није смео нико стати на иут ; а рекне ли ко шта против ње, да она чује... јаој си га томе!... Ни адвокат га не би одбранио од њени погрда. . . Па ни сам јој муж Паја не може да стане на пут, јер је благе нарави, па се ето отела. А отела се због тога, шго му је донела новаца. Она је рођена у богатој граничарској кући, па како је рано остала без родитеља, то је одрасла код деде и мајке. Ови су јој чинили ио вољи, те је никаквоме раду учили нису, а и што би да је муче . .. мислили они . . . кад она има новаца, те се неће за ма кога удати, већ тамо, гди немора радити. Па како је удајом постала госноја, то она живи у уверењу, да баш не мора никако радити. Но да ипак није безпослена више води туђу бригу него ли своју. Право рећи, она и нема никаква свога посла и бриге. Та није се она удала за г. Пају, на још с новци, да се о чем још бринути мора! Она је сад госпоја, па за Бога, нцт мора шта радити, нит се о чем бринути! Но за то се г. Паја растрзао на све стране, да сачува оно, што му је од оца остало, а и жена донела. У толико му је било теже, што беше скучен у знању, пошто ван свога села не беше никада дуже времена у свету. И он је по примеру свога оца издирао . . . живео . . . Па и ону најсветију дужност материнску, чинила је немарно, као од беде. Своју јединицу ћерку Мацу није никаквоме раду учила. Та за Бога, госпоцко дете не мора знати радити!...

мислила је она. . . Али кад се ова удала искијала је често свој немар и нерад, не само од мужа већ и од свекра и заове Милеве. Маца се увек тужила матери на њих, па како је госпоја Пела била уверена, да би прија Милеву удајом за млада учитеља скинула ју кћери с врата, то је одмах други дан похитала у Д. да саопшти своју накану кћери, и ако јој баш није било мило, да ће јој прија Милева таку лепу иартију добити. 111. Из онога бурнога ђачкога живота дошао учитељ Љубинко у ово забитно сеоце, којем се с ночетка радовао, али се на брзо осећао не задовољним, јер је наишао на многе препреке и невоље као што обично у животу бива и тек кад се с њима мало боље спријатељио, ночео је задовољнији бивати. У селу не беше никога, који би гакрепиоу тешком положају његовоме. И да не беше чврста карактера а још више уздања на бољу будућносгт, да ће га марљиви рад његов избавити одавде, би подлегао, би изгубљен био за навек. С тога је сво своје ваншколско време уиотребљавао на проходњу по лепој околини, а по најчешће завукао би се у своју одају, те се усавршавао у позиву своме. Да је бар ожењен, нашао би задовољства у нородици својој, а овако мора сиромах да се пати, као рак на угљену, што но кажу. Колико и колико пута по све дневно мислио је и сам на то, али шта би ; кад му је тако суђено. .. Сиоменула госпоја Пела већ неколико пута, но он је само поцрвенио и браеио се речима: И то ће бити... Биће. . . Али каде? ... Да је rociioja Пели што пре да буде то јест, да учитељ Љубинко узме њену нрија Милеву, те да би њена кћи Маца данула душом. Говорила она њему, кад оде у Д. у општину, да посети тамо и њеног зета Светозара и кћер јој Мацу, па још као смешећн се додаде: Може бити суђено, да ћемо бити и род, док видите само моју ирија Милеву. . . А знате има и новаца. . . А и воспитана је. . . Била је У леру... Е па то је лепо ! Та само док је видите, знам, да ће вам се допасти. Таке девојке нема у близини. . . Није да је хвалим, што је моја, већ што је тако. , . Само пожурите да је не би ко други

158

ЖЕНОКИ СВЕТ. Бр. 10