Женски свет

Шпањолка својим пожудним држањем, Рускиња веселим расположењем којим зачињује своје непрегледве разговоре, Маџарица својом живошћу у нападима, Холанткиња својом важношћу, а Шветкиња својим нријатним огњем. У жене у свакој земљи има по једна црта којим се одликује од осталих. Том цртом она утиче на људе своје околине, вуче их за собом, па им често и заповеда, и ако по спољашности изгледа да она слуша господара. Једна нас очарава, нарочито својимпогледом, друга својим осмејком, својим гласом, својим покретима, својим лукавством; час нас заслепљује сјај, час живахност, нежност и топлина; час ђаволство, час спетитељство; али у сваке има по нечега што се определити не д&, што није ни глас, ни осмејак, ни пољубац, ни дах, ни ваздух, ни огањ, ни месо, ни дух, већ све то заједно. Оно што се зове вечито женско божанство не састоји се само у сјајној лепоти кнегиње тројанске, већ нежно пролази и продире у душу женину. То је она женина особина, којом нас привлачи и за се привезује, оно женино биће које нам чешће даје више снаге, него што нас чини слабим, она варница њева, која нам улива одушевљење, а по неки пут уздиже нас и до бесмртности. Нема сумње, Бог је човеку с разлогом дао више снаге, али у исто време, да жена не би о мање прошла, улио јој је душу живљу, ко]а продире у човекову. И само зато што је женина душа таква, може по некад и сама ругоба да изгледа симпатична нашим очима. С ове тајанствеие очарљивости, и у жене има једна страна натприродна. Зато нам се на плавом небу наше маште она појављује често као анђелак из раја, а по некад као света Дева, мајка божја. У ономе чему се човек свакад дивио има истина места и за Амазонку, и за Баккирију, и за жену јунакињу; али у више прилика то се све прелива у добру вилу, у вилу што добра чини људима. Ова општа сагласност у поштовању жене, са које је тражимо и с оие стране гроба, по Елисејским иољима старих Јелина, усред небеског раја хјзишћанскога, међу

хуријама персијским, но Валхали германској, није ништа друго до природни доказ, да жени признајемо да има надмашнијих врлина и заслуга, које нас окружују и очаравају, а којих у нас доиста нема, Осредњи човек ретко да утиче на оне који су око њега; жена пак има свакад да нам каже штогод божанствено, било то само својом душом, ако душе има. било само гласом мајчиним, сестриним, ћеркиним, гласом суируге, иријатељице, љубавнице. По ееке жене знају онако инстинктивно којом моћи располажу ; један поглед, један осмејак, један уздах, једна, жеља, једна ниска по некад може да нас ирожма, оније, да нас заеесе до усхићења. Ах, кад би оне еве знале, колика је сила њина, ее би тражиле за се никаква друга права je'p што ће им већа срећа, кад су њихова права суверенска права, узвишена нрава, божанска права, којима се увек могу да служе на своје добро, а и еаше? Чудноват је развитак кроз који је орошла женина судбина у иеторији. Још од ирвог откривења женине душе, која се иснољила у њеним осећањима, којима је испуњена драма наше пра-бабе земаљскога Раја, могли бисмо скоро погодити, каква би била епопеја женина. И ако се у Светом Писму спомиње Ева само за то, или онако узгред тек само зато, што је радозеала била, као што су радознале биле и оне несрећне жене што су живеле само једнуноК, по познатој источној причи, онет смо ми у стању да идемо за њеним трагом и изван Раја и да се интересујемо о њој. Пошто је Ева згрешила, глас Госнодљи осудио ју је прогрмивши: „Бићеш неерећна ; теби ћу много муке задати, кад затрудеиш, е мукама ћеш децу рађати, и воља ће твоја етајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар. а Ева оћута ; она већ зна, да јој име њено значи :. мајка, У том имееу свом већ налази утехе и благослова, на стрпљиво очекује дан. када ће се посветити великој задаћи својој. Огрнута кожом неучињеном, она се, покореа и предана судбини својој, склања у нрву колибу, коју јој је муж саградио. Адам ради земљу. Шта ради Ева, за све оно дуго време осаме и муч-

150

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 10.