Женски свет

Па ево ме ! . . . Које добрп ? . . . Послала ме госпоја и молила вас, да одмах дођете тамо на вечеру. Госпоја ! . . . Зове на вечеру ! ? - Да— А где је господар Паја ? Отишао у 3. Сутра ће доћи. Па има ли кога тамо. Та има . . . рече слуга, а чисто би се ко насмејао, али се ипак уозбиљио. -- Па које тамо ? Е .. . па ја не знам. . Госпоја каже има . . . два господина. Два господина ! А који су то ? Е, па ја не знам. . . АНисам и’ видео... . Него ви|дођите одмах. . . Ја идем. Морам се журити. . . Добро. . . Доћи ћу. . . Учитељ Љубинко се одмах спремао, те је радознао био су то два господина! VI. Кад је учитељ Љубинко дошао на вечеру, изневадио се јако, јер место два господина, затекао две женске. Па још кога !.. Госпоја Пелину кћер Мацу и заову јој Милеву ! Одмах се досетио, да је то госпоја Пелино масло и ако се госпођа Маца изговарала, да су биле у вароши, те нуз пут дошле овамо ; па кад су ко већ ту, мислила је, да је у реду, да се уиознају са новим учитељем. Љубинко се није тиме збунио, већ му шта више мило било, да се је могао опростити самоће, те мало са женскима проћеретати, тим радије, јер од кад је постао учитељем, ово му је прво женско друштво. Од говорљиве плавуше, мале дежмекасте гоепоја Маце много се разликовала повиша, црномањаста, ћутљива јој заова Милева, са црним као гар очима. Ове очи посматрао је по чешће учитељ Љубинко, само што у њима није могао видети оне њежности, оне благости, оне милоште, које је научио гледати у црним очима оне. Поред говорљиве плавуше, брзо га је прошло вече. Заустављали су га, да још дуже остане после вечере, али он не хтеде . . . Бојао се.. . вина . .. Кад га је госпоја Пела испратила, упита га: Како вам се допада девој ка ? Па лепо .. . као и друга девојка. Па хоће л’ бити шта од сватова. Видећемо. .. 0 вакацији ... рече и оде: Дошао кући . . . Проходао се горе доле по одаји, па ће тек сам себи: Исте њене очи. . . Само што нису миле, као њене . . . Госпоја Пели беше мило што учитељ рече: Видићемо ... 0 вакацији . . . Она је из тога закључила, да ће се он о

вакацији венчати са њеном прија Милевом, те је о томе већ говорила и својим другама по селу. А ове би само на то: Па нек’ им је сретно !. . као да је та новост за њи сасвим нешто обична, још од пре позната. Оне су биле потпуно уверене, да другчије неможе нибити, јер да за учитеља и нема боље прилике, већ што је њена прија Милева. VII Дошла и вакација . . . Учитељ Љубинко отишао у убаво Фрушкогорско село Ч. да ту у окриљу својих родитеља проведе то време. . . Ни једној се вакацији није радовао, као овој. А како и да не? Зар није било доста патње и невоље ово годину дана ировађати саморан у оном забитном сеоцету ! Зар и даље да се иати ? . . . Не; не мора.. , Та његов идеал, његова Љубица, довршила је учитељску школу и сад нема више сметње, да не буду евоји. . . Љубица беше дакле она, која га је уне вољи и патњи постицала на истрајви рад, да не малакше у оној самоћи саморан (далеко од своји и мили и драги. . . 0 да мила тренутка, кад се ето опет после године дана састаше две невине душе, које су тако жељно ишчекивале ово време. Љубинко је често одлазио у Н. Љубици и сваким даном све су већма једно друго жељни били. Увидеше Љубинкови родитељи, шта је у ствари, па и њима мило беше, што им је син баш њу изабрао. Уверени су били, да ће она временом ваљана домаћица бити, као и мати јој што је, јер се није стидела домаћи uocao обављати уз матер, кад би из школе кући долазила. Знали они, да ју је школа спремила за учитељицу и васпитатељицу, а њена мила мајка, да ју спрема за ваљану домаћицу. И једнога дана испросише ју. Љубичиним родитељима беше жао ; дајетако младу удаду, али. .. кад помислише на не прилике и тешкоће, које доживе поједине учитељице особито ио селима, склонише се на удају. Ех, ко сретнији од Љубинка и Љубице ! . . . Та љубав, која се породила у невином срцу њиховом, јога у сретноме ђачкоме животу у учитељскоме заводу -- није била само љубав бујне младости, да чим се растану ззбораве једно на друго, већ је то била права, истинска љубав, која их је свезала до гроба. . . Наскоро је Љубинко затражио оближње село И. где је стари учитељ добио мировину, а и јер ће за месец два дана а најдуже за годину требати и учитељица, јер се већ о томе и ради. .. Па куд би лепше среће, већ да њих двоје сретних усреће оне малише, а по томе и село..... И смиловао се Бог на њих и невини мили снови њихови почеше се један за другнм и остваривати. . . .

Вр. 11. ЖЕНСКИ СВЕТ.

175