Женски свет

цркви оставио 2000 комада холандских дуката; у Новом Саду покоси смрт два млађана. и интелигентна Србина Ђорђа, СекулиКа даровита медицинара, и Ђоку ПасковиИа који је свршио био правне науке у Бечу и у Прагу, те економску школу у Алтенбургу, па онда отишао на Тибингенски универзитет, желећи још и даље учити се, а био је у науци темељит, као ретко који и, као што „Даница“ пише, давао је најлепше наде за будућност. Исте те црне 1864. године умро је и Ђожидар Paduueeufi, отац нашега Бранка, који је и сам нешто на књижевности радио (превео је Шилерова „Виљема Тела“) и Василије СшојадиновиИ парох у Врднику, отац Милице Стојадиновићеве и Светозара Стојадиновића књижевника српског. Те године су и код других народа умрли многи знаменити људи, од којих ћемо навести Александра Хрисшифоpoeufia Восшокова, рускога Вука Караџића; руски романописац и публициста Достојевски ; Чесима Прокоиије Хохолушек, приповедач, романсијер и журналиста. Путовао је по Црној Гори и Далмацији, те у својим историјским романима узи-

мао предмете из ових земаља; многи од његових романа преведени су и на српски језик као „Црногорци“, „Хајдуци“, „Змај од Ноћаја“, „Јерина“, „Поље Косово“, „Последњи краљ босански“, „Харамбаша,, и др. Мађари су изгубили исте године Владислава Салајију, познатог историчара, Имру Мадача, гшсца „Човекове трагедије“ и Андрију Фаја, Несгора мађарске књижевности, који је највише радио, да Мађари добију народно позориште. На неколико месеци пре Вука умро је Јаков Грим, с којим је Вук 50 година у пријатељетву живео и у вњижевној свези стојао. „Бр.“ У главној скупштини друштва за срп. народно позориште, која је одржана у Нов. Саду 24. октобра (5 нов.) 1897. међу млогим важним предметима закључено је и то, да се чланице иозоришне дружине гђе Драга Ружићка и Јеца Добриновабка ставе у мир с обзиром на њихове велике заслуге за наше позориште, и за њихов млогогодишњи рад на пољу српске глуме. Са њима ће млоги типови, које су оне створиле, сићи са наше позорнице, док се не нађе когод, ко ће их заменити.

Л И СТАК.

Није му суђена.

(СЛИКА ИЗ УЧИТЕЉСКОГ ЖИВОТА.)

(Свршетак).

V. Кад је учитељ Љубинко дошао у село, понудио се био господар Паји, да га прими у кост. Овај би га драге воље био иримио, али је то за госпоју Пелу било трудно, да се сваки дан опет мора бринути : шта би кувала. Но осим тога она је још више рачунала, да га не прими и с разлога: што ће се тад морати пре женити. . . А она ће му наравро као што знамо понудити своју прија Милеву, јер да боље партије од ње и нема у околици ! . . те да ће на брзо и сватова бити, али се преварила јако /. . Као даје учитељ Љубинко увидео, дасе мора у овоме забитоме сеоцу, још и глађу иатити. Предао се својој судбини, јер се надао, да неће то тако дуго бити. Ручак је добивао из једне суседне куће, а за зајутрак и вечеру бринуо се и сам. Кад год би му госпоја Пела пребацивала, што се не жени, кад има тако лепу прилику, те да

написао: Миливој Чудомировић.

се не пати глађу, увек би бдговорио: да има још времена за женидбу. Има, али госпоја Пели није до чекања. Та она једва чека, да скине Милеву својој кћери с врата, јер је мислила, да ће ју учитељ за извесно узети. Већ јој ко чисто зазорно од света, да учитељ не ће тако дуго да иде у Д. да види њену прија Милеву. Мислила и мислила шта ће и како ће, да се то већ једном сврши, те најпосле и смислила... Једно после подне, кад је учитељ Љубинко пустио децу из школе, оде и сам у село неким послом, где се мало задржао Тек што је дошао кући и тражио да се чиме заложи, дође за њим и крчмарев слуга, те му рече: А где сте ви, господине ?. . . Већ сам двапут’ три долазио, па вас нема.

174

ЖЕНСКИСВЕТ. Бр. 11.