Женски свет

врло озбиљно, па се завршило поезијом извештаченом, у којој је доста простаклука. Провансалска је књижевност најверније огледало такве ноезије. Али усред ове цветне ливаде од песме и беСедништва, заметнуше се нупољци и расцветаше се, бесмртним дахом љубави и ђенија, два божанствена дрвета: Божанствена Комедија и Канцијонијере (Песмарице), Две изврсне жене, једна Флорентинка а друга из провинцеје. обратиле су на се пажњу Дантеову и Петраркину. Испрва је и Дантеа и Петрарку заносила, нема сумње, њихова лепота, али ни Беатрича ни ЈГаура нису биле uo свој прилици, најлепше жене својега времена и света у којем су живеле. Међу тим, и Лаура и Беатрича говориле су својим погледом, својим осмејком и својим гласом; оно што су оне могле дати од себе, било је само божанствено осећање. Никад се дотле хришћански свет није одушевл>авао женином душом онако идеално, платонично, као што се тада први нут поче о њој да интересује; нико није дотле угледао Рај својим земаљским очима, као што се сад то постиже очима жене која истински воли. И поезија се тада поче да служи изразима најелегантнијим, најсуптилнијим, најлакшим, најпрозрачнијим, најмузикалнијим, е да би што верније исказала то ново осећање, е да би преко уметности показала опевидно свету оно шго је невидљиво, оно што је неоиредељиво, а што хоће да постане бесконачео. На скоро иосле тога појавиће се у Напуљу Бокачио, који са свим друкчије воли своју нлемениту и лепу Марију од Аквине, коју он на више места називље ФнЈамешом ( Пламичком ). У очима ове галантне жене он је често видео како се зажиже огањ жеља; а кад је на своје груди притиснуо љубљено створење, онда је први пут осетио и прву љубав и њено крунисање и ни за чим другим ни тежио није, до да два створа поживе на овој земљи што слађе и што вееелије. Бокачио није ишао за тим, да идеалише жену својега доба; њему је довољно било само то, што ће да представи Флорентинку и Наполитанку онакву како их је он познавао и волео евојом чулном љубављу; он је

жудео за женом ватреном и верном. Као велики уметник и он је за то био, да се у љубави пази на законе естетике, али ни мало није марио за љубав која хоће да моралише. По његовој памети, љубав је не само нешто здраво, већ готово и hćhito мудро; зато је он ве само препорује, већ се прави и мудрим наставником њеним. Али и у њега, као год и код наших старих, нема другог разлога да се састају човек и жена, до једино ради задовољства. Он истина воли жену, али много баш не поштује своју сувременицу. Декамеронове су жене љубазне, живе и заношљиве, али тип им је ретко узвишен. Она дивна Гризелда, што својом верношћу изгледа да достиже до јуначког ступња и да чини изузетак, није Бокачијева замисао; то је само развијени онај основни тип што се налази у источњачкој старој традицнји, нарочито у индијској епској и драмској легенди о „Сакунтали“, напуштеној и превареној супрузи, која је сачувала своју чистоту и племениту верност, а tšTko исто и у западњачкој хришћанској легенди о св. Геновеви, о св. Оливији, о кћери краља дачког и о Крешенцији. Али у том истом веку, када су се у „Фијамети“ Флорентинског прииоведача изнеле све преласти земаљске љубави, проналази се у Оијени једна жена моћна и јуначна, речита и страсна до заноса, жена за дивљење, која је на самој себи показала, колико је њен пол, полетом душе.понекад узвишенији од наше. То је Катарина БенинКонова, којој принадачаст што је повра-, тила пане из Авињоиа у Рим. Као год оно у старо време, што од увређеног 'ноноса Кориоланова није могао добити ни изасланик, ни народ, ни сенат, већ је то постигла једном прекорном речју узвишена мајка, и нежна супруга једномсузом евојом, тако исто у четрнаестом веку после толиких узалудних унињања, од стране дипломата и носланика сваке врсте код папа, ношло је за руком једној светој, одушевљепој жени, жени пуној топлине, сажалења и милосрђа, те узвишеним жаром речитости своје избави папу из новог ропства љавилонског. Скоро пуних сто година доцније јавља се једна сирота девојка, Јованка од Арка,

Бр. 11. ЖЕНСКИСВЕТ.

165