Женски свет

Дева Орлеанска, задахнута нримером и чудноватим привиђањем Сијенске свети тељке, те се сама лаћа јуначкога предузећа и предводи краља од Француске и његове електризоване ратнике у свети бој протлву етраних завојевача њене лене отаџбине, Одкуда овој девојци та скоро надчовечанска моћ, ако не из душе жене ко]а, пробуђена, узбуђена и зажарена, улива по који пут божанско одушевљење у дела човекова? Угледајући се, а може бити и учећи се на многобројним примерима у чудновато ј књизи Бокачијевој De claris mulieribus („ 0 славним женама и ) у оном великом веку Обнове талијанске, налазимо поред жена песникиња, поред жена хуманискиња, поред жена мудрих и учених, у Италији жена јунакиња. храбрих владарки, које су не. само мудро управљале својим држа вама, него су их умеле и да бране храбро од непријатеља као н. пр. Катарина Офорца. Али под полу источњачком, полу-калуђерском, шпањолском владавином, кад је жена морала да 4 -носи густу копрену и бројанице, принреми се, под заштитом Језуита, долазак овог века када се јавио ТартиФ Молијеров и када се јавила Госпођа Меотнон. Под владавином апсолутистичних монархија и свете Инквизиције све се доведе у ред и жена изгуби оно што чини природу њену и у сред друштва, које је само себи досадно постало, почеше излазити карикатуре о „Леиошицама смешним и и „ Женама мудрицама. и У овој дугој досади у веку Лудвика ХУ, жена је дошла на мисао да се свети, час уносећи у свој будоар духовитост и савитљивост, место аФектације и укочености, која је тада у њему владала, а час узимајући кључеве од поља, под леиим књижевним изговором, да хоће да слуша песме пастирске, да хоће да обожава природу. Млада Марија Антонета Jieno је и духовито говорила, како јој се чини кад чита Флоријанове приче, као да једе чорбу млеком зачињену, а у истини она јесте волела чорбу млеком зачињену, и за кра тко време среће њене онаје више волела миришљави шумски ваздух, но версаљску етикецију, или ти строгост своје дворске

госпође, која јој није давала ни да облачи кошуљу која се њој допадала, Елегантне лепојке нрошлога века, старе мајке, за које нам често при Чају да су биле велике грешнице, нису биле у главном друкчије но само љубазне и духовите, а ни мало нису биле неваљалице. Биле су, нема спора, мало раскалашпе о данима радосним, и нимало нису биле забринуте због олује, што је почела да тутњи из далека. Али, кад се олуја оеула, са свом жестином својом, какву ни један мудрац предвиђао није, многе су од њих ухватиле се у коштац с опаееошћу па су једне нредњачиле краљици својој, а друге се на њу угледале, пењући се јуначки и без страха на шаФот. Јадна слабачка створења, за која се мислило да су се родила само ради задовољства, црпла су из свога достојанства као велике госпе, мајке и супруге, и снаге и врлине, за најузвишеније жртве на свету. Оне, којеје гилотина поштедела, које је постигло тужно прогонство, те у њему иодносиле највећу оскудицу и живеле у вечитом страху, предњачили су и мужевима својим и деци својо| јуначким поеосом, као оно стари стојици, ваепитавајући нов нараштај, који је после за Првога Царства и за Ресто рације починио чуда од јунаштва и нрипремио обновљење данашње Француске. Има једна пословица, која веле : „Што жена хоће, то Бог хоће. и Ова је нословица истинита зато, што јесам Бог задахнуо женину душу неком тајааственошћу. Ми смо нарочито скренули пажњу своју на историју Француске револуције. Али скоро и у свакој земљи у Европи, где се примећава ма какав знак народнога ускрснућа, главни део заслуге припада жени, која никад није била неваљала, јер је она свакад све нлашљивице и подлаце гонила праведним гнушањем и нлеменитим презирањем својим. Да није било великог нараштаја од нлеменитих матера и супруга, не би у нашем веку било читаве војске од племенитих родољуба, јунака и мученика, који су свакад залагали своју главу за незавиеаост и слободу своје отаџбине. Свака би нам земља имала да прича по које ју-

166

ЖЕНСКИ СВЕТ. Бр. 11.