Женски свет

СЛИЧИЦЕ СА КOЛOДВOРА.

Требао је окрепе и надао се наћи на шумовитом подножју чаровите горе у сред милодуха јеловника Диван зрак. Спокојна тишина. Забитност за велеграђанива рај. Пода се слаткој беспослиди. Тек гдјекад закренуо би путањом, која га је водила до клисурасте, маховином обрасле хриди, испружио се на наравним тим сагом и проматрао живот долина колодвору. Влакови се ту укрштавали; путници прелазили из једнога влака у други. Нуто тишина. Час за тим ударци звона, врева, жвиждук, топот и опет тигаина, мир. Но било међу путницима и такових који су морали подуже чекати у * на елиједећи влак, којим ће наставити своје путо вање. А да си вријеме чекања што угодније прикрате обичавали су попети се на хумак насупрот колодвора. Примамила их хладовита сјена и милодух цраогорице. Ове путнике проматрао је Милан Јеличић са свога скровишта особито радо. Вичан душевном раду подао му се и сад нехотице. Проматрајућ путнике суне му једном из небуха питање кроз главу чему, зашто ли сав тај свијет путује? Нехотице им стане одгонетати црге и изразе лица и гле чуда наједаред му се причинило, као да гледа панораму живих слика у којој свака бличје приказује другу слику са посебним својим тумачењем. * * * На прву клупу на подножју хумка нуто сјео старац. Ноге му клонуле, не може даље. Сав дрхће од слабости слабости старачке можда сирома! Старица до њега, вјерна другарица дуга му низа годиница, у црно се заодјенула. Вар случајно ?

Ох! не, не, болно зборе горке сузе, које јој се краду кроз наборе блиједа лица. Угасле очи обију стараца не виде лепоту природе око себе већ само онај црни вагон тамо на трачницама колодвора, на којем се бјеласа овелика бијела цедуља а на њој обиљежје крста. Мртвац се преважа, шапутали су нутници. Да, мртва нада клонулих стараца, угасло сунагаце, које им је требало гријати последње дане живота. Мртвац j'e њихов јединац. . * * * „Ох мајко, мајчице гле шаровитог лептира што га улових!“ „Татице драги погледај де лијепа цвијета убрала ти га је твоја Даница, да' се окитиш с њиме.“ Тако клицала дјеца, мушкарац и дјевојчица дотрчав до друге клупе на јој им сједили млади сретни родитељи. Мајчици сјевају очи гледајући младога делију, синчића свога, ,а отац подигао малу своју ћеркицу на крило и мило се смијешећ гледа је како јој њежни прстићи убрани цвијетак утичу у запуташа капута. „Зар не мамице? у шумици око нашега љетника слободно ћу смјети ловити лептире по вољи још и више.“ „А ја татици за пиеаћи стол убраћу даномице свјежа цвијећа, и савити их у кјЈасну киту. „Јест златни наши,“ огрле их родитељи њежно, „све, све, што вам срдашце зажели слободно взм је ондје уживати кроз два мјесеца, то нека је награда за ваш мар и вастојање којим сте ме веселили кроз дугих десет школских мјесеци.

Прича Јелица Беловић-Бернадзиковска.

ИЗ ПЕСАМА К. ТОТА.

Желео бих, да ми Господ Тек таково срце да, Што ка’ моје осећати И љубити може, зна. У ком снови, топле чежње У леп да се слију склад, Као што се у тих поток Ствара бурне воде п&д. Да је пун му осећаја, Свега лепог еваки пут.

А све нека љубав бива И њој само прави иут! Нек сва чуства за њу живе, Нек и тежњи гове тој, Као што за мајку раде Благодарна деца јој ! Тек таково срце желим, Такву љубав, такав жар! Сретним би ме учинио Тако диван божји дар!

Бр. 11. ЖЕНСКИ СВЕТ.

169