Женски свет

20 ЖЕНСКИ СВЕТ.

Бе 2.

задруга у виду питања послала. Ја сам одговор написала по најбољем знању, а при томе ми је на руци било моје искуство и моја жарка жеља, да народу своме, увек п у свакој прилици, колико год могу и како год могу, користим.

Ако се племенита задруга слаже с овим мислима у начелу — чему бих се ја од срца радовала — наћи ће ме увек спремну и готову, да јој својим саветима послужим буде-ли хтела ове моје мисли и у дело да приведе. Савка Субботића.

ПРНОРОРНА.

Једног дана јутро освануло

И грануло од истока сунце,

Пуче пушка из планине чарне,

И позове Србе соколове,

Да поскоче гори у хајдуке

И раскину јарам душманина.

Пушку чуо Мирко момче младо,

Џа он скочи на ноге лагане,

И он моли своју милу мајку:

„Ој пусти ме моја мила мајко !

„Пусти мене, ако Бога знадеш,

„Да ја узмем своју пушку шару,

„Па да идем гори у хајдуке,

„Да ја браним нашу отаџбину,

„Од Турчина, бесног душманина.“

Кад то чула остарела мајка,

А она му тихо беседила:

„Узми, сине, пушку своју шару,

„Иди, рано, на душмана клетог,

„Па будеш ли јунак на мегдану,

„Или пао или победио,

„Бог нека те, сине, благослови !

„Ал будеш ли сиња кукавица,

„Проклет био, нигде те не било, | „Бог са неба громом те убио!“ Беч 1897.

Тако мајка сину беседила, И у гору њега опремила. Данак прошо, тавна ноћца дошла, А кад друго јутро освануло, Стиже гласак сиротици мајци, Да су Срби славно победили, Ал њен Мирко, њезино јединче, На бојноме пољу заостао И к'о јунак за слободу пао. Кад то чула остарела мајка, Она клече на земљицу црну, Диже слабе руке у висину, Па је небу тихо шапутала: „Хвала теби, мој велики Боже! „Кад сам срећна ја родила сина, „Да не умре дома на постељи, „Већ да падне на бојноме пољу, „Сред убојне тутњаве и јеке, „да крет часни и слободу златну !“ Слаба жена тако шапутала, И пролила сузу низ образа, Али сузу, ону сузу свету, Где се жалост са радошћу селила Таком сузом за јединцем својим Црногорка образ оросила !

Миле, туслар.

ОВ 95е

гђе Милеве Гавриловића, приликом забаве Добротворне Задруге брпкиња Сомборквња, на Ваведенеје 21. новембра 1997. год.

Славна Задруго! Високопошлаоване госпође и госиођице!

Умољена и овлаштена од одбора добротворне задруге ове, да о годишњици њезиној сходним говором поздравим присутне женске чланове и поштоване пријатеље наше задруге — узимам себи слободу умолити вас, да ме за који часак саслушати изволите.

Међу врлинама, које доликују женској страни

лешпе него драгоцени накит јесте рад. Она, која

хоће да носи е правом име врле жене, мора бити вредна и радина, мора сваки час, сваки дан, цео век провести у непрестаном корисном раду. Брига и рад врсне жене ваља да је у првом реду управљен на неговање и васпитање деце и на мудро и разумно управљање кућом. Сваки озбиљан и користан рад оплемењава и мили живот и сеје задовољство. Једино уживање и разонођење, ма како безазлено било, није битан захтев живота, него је то рад. Рад је основа, на којем се