Женски свет

Бр. 2.

ЖЕНСКИГОВЕТ. 19

Сад је питање само, како 2

Можда на овај начин : да се свака за друга обрати на интелигенцију околних места с молбом, да наше старе рукотворине покупе и дотичној задрузи са означеном ценом пошаљу, од прилике онако, као што се радило и за изложбу српских женских рукотворина у Новом Саду 1884 г.

Када би се на тај начин скупио повећи број рукотворина, онда би свака задруга могла приредили малу изложбу рукотворина из свога краја, Имућније чланице задруга учиниле би роду глас, када би покуповале те рукотворине, па их поклониле дотичној задрузи, а ова би опет све те рукотворине послала једној задрузи, која би била за то изабрана, и код које би се основао музеј за српске рукотворине.

Задруге и госпође, које би око оснивања овога музеја стекле заслуге, постале би оснивачицама тога музеја, те би и на тај спољни начин овековечиле име своје.

Тим би се музејом поставила клица за оснивање великога народног музеја сртскиг крајева у земљама круне Св. Стевана, какве већ имају и други братски наши словенски народи. Џа баш зато, што би тај музеј народних умотворина био само темељ за велики народни музеј, можда би добро било, да сви они, који себи већ дали буду труда, да прикупљају народне рукотвотворине за музеј, прикупљају уједно И друге предмете, у чему се огледају особине српекога генија, а у првоме реду старински портрети, које су израдиле веште кичице старих српских уметника. Тиме бисмо сачували од пропасти многи драгоцен споменик из прошлости наше, а омладина наша имала би прилике, да, гледајући те предмете на окупу, племени укус свој и челичи родољубље поносом народним, јер ако се за времена не постарамо и те предмете не сачувамо, ми можемо с правом зепсти да-ли ће нам се сви ти красни споменици сачувати м одржати2 Ову бојазан не диктује мени песимизам, него искуство. У једној српској породици наишла сам у кући негде у закутку на један диван портре који је радио наш славни Данџел. На моје чуђење, откуда да та вештачка работа долази у закутак добила сам одговор, да је то за то,

што јој оквир није нов. Тешко пијетету и уметности, која се по оквиру цени! ИМ Бог зна колико је већ наших знаменитости тако са неразумевања пропало, и колико ће још пропасти, ако за времена не станемо томе на путг!

Па тако јеи са нашим старинским тканинама и везовима. Нашем би музеју, када се оствари, таке старинске тканине и везови били драгоцен дар, јер док бис једне стране те тканине и везови били збирка старинских српских рукотворина, и тканина, били би с друге стране својим чисто српским и ничим непоквареним типом, образац за чисто српске тканине и везове садашњости и будућности.

Наша домаћа индустрија се само још у оним крајевима одржала, који нису у живој вези са великим светским саобраћајем, а то су: Стара Србија, Маћедонија, Албанија, Црна Гора и Херцеговина, али и тамо само у оним местима, која су далеко од пароброда и железница, дакле од светекога друма.

Ту би било благородно поље за рад и српским сликарима, јер би они досадање типове могли Фиксирати, и из тих старих српских типова могли створити ренесансу траве чисте, сртеке орнаментике.

Можда неће бити излишно, да додам још једну мисао, када је већ реч о задатку, који би наше задруге на овом пољу вршиле. Можда би оне и могле и хтеле створити локале, у које би вредне српске сељанке доносиле своје рукотворине, своје везове и тканине па би се из тих локала, који би тиме били као неке агенције, шириле српске рукотворине на све стране. Тиме би српске задруге биле не само посредници између српских раденица и купаца, него би оне у додиру са српским сељанкама могле вршити мисију атостола, у нашем народном животу, ако том приликом буду нашим сељанкама живом речју проповедале и делом засведочавале све оно, што иде у корист народном напретку, као што сам у таким приликама саветом И речју и ја пуних 36 година радила, те ми је и тај рад — Богу хвала — успехом био крунисан.

То су моје мисли и мој одговор на драгоцени позив, који ми је поменута